Тамара и драшко кренули ка америчком сну, па вртоглаво пропали: Преко ноћи су изгубили све, а онда су пронашли једну стару шиваћу машину и десило се чудо!

Док се сећа најтежих момената у којима нису имали ни динар у кући, Тамара их упоређује са осећајем лебдења и нечим ванвременским кад знате да немате куд, док вас, с друге стране носи вера у живот и уверење да ипак морате напред, да кад живот затвори једна врата, увек отвара друга и да их само треба пронаћи. Прича ми да је тада од шока и страха имала и трњење у целом телу и да се готово две године после тога није заплакала. Дуго су Калинићи