Četrnaest u jedan

Brković je, kao u molitvi, zaziva da mu se vrati. I završava sa sumnjom da li je uopšte bio kadar da je izrekne. A ako ju je izrekao, pita se da li je istinska priroda stvari saopštena u njoj i da li je on bio na putu istine. Svejedno, jeste na večnom putu ka njoj. U neku ruku mi smo na raskršću i valja da izaberemo, ma koliko svaki izbor bio lažan – konstatuje u poslednjoj, 5. „Esejističkoj tezi“ svog pogovora „Urvine reči i o prirodi stvari“,