Неоистина пролећног умора

Елем, пре два-три дана упалим сабајле крнтију и кренем у град да обавим неки ћорави посао – неважно који – и то таман у време утеривања радног елана и оптимизма у широке народне масе помоћу Јутарњег програма Радија Београд. Не одмакох, међутим, далеко од паркинга испред зграде, не саслушах честито шта свет и Србија сањају, а шта им се догађа, кад зачух умилно-брижни глас неке Радио Цице како ромори из етра, цитирам по сећању: „Ако се ових