Пет српских теорија завере о Черчилу

Срби, као и многи други народи, воле теорије завере, а занимљиво је да се многе од њих везују за британског државника Винстона Черчила.

Интернет и друштвене мреже су последњих година дале крила теоријама завере, али већина њих је много старија од Фејсбука и Твитера, а многе ће их и наџивети.

Међу дуговечније теорије завере, од којих неке досежу више од сто година у прошлост, спадају оне које се везују за Черчила и његову улогу у историји Србије и Југославије.

Одабрали смо пет најпопуларнијих и замолили два реномирана историчара - Пола Адисона са Универзитета у Единбургу и Предрага Ј. Марковића , доктора историјских наука са београдског Института за савремену историју - да их прокоментаришу.

Черчил је био ванбрачни син краља Милана?

Теорија по којој је Черчил плод љубавне афере краља Милана Обреновића и Черчилове мајке Џени (рођ. Џером) спада међу најстарије и најпопуларније.

Она проистиче из чињенице да је краљ Милан заиста познавао Џени и да је (судећи по дневницима њене сестре) неко време био у вези с њом. Она га описује као „једног од најнецивилизованијих људи које је икад упознала&qуот;, али признаје да их је обе фасцинирао.

Обоје су се кретали у европском високом друштву и били склони авантурама, тако да ова теза на први поглед делује вероватно. Професор Адисон, међутим, не верује у њу. „Идеја да је Џени искорачила из веридбе са лордом Рандолфом како би обновила стару везу - ако је везе било - са краљем је романтична прича искључиво за српску употребу&qуот;, каже он. „Ипак, ласка што Срби својатају Черчила&qуот;.

„

Предраг Марковић такође одбацује теорију, али додаје да је она само једна од многих сличних. „У тим митовима су Срби увек плодни пастуви, па тако постоји и прича да је Јанош Хуњади, највећи мађарски јунак, био син Цара Душана&qуот;.

Тито је био ванбрачни Черчилов син?

За разлику од већине осталих, овој теорији се зна порекло. Лансирао ју је отац Тадеј (1914-2003), монах кога су многи сматрали свецем и приписивали му видовитост.

Тадеј је у једном разговору поменуо да је исповедао неког човека кога је опсео „злодух&qуот; који је имао увида у разне људске грехе. Тај демон му је преко тог човека испричао да је Тито син „Черчила и неке јеврејске проститутке&qуот;.

„Зато је Черчил послао законитог сина Рандолфа Титу - да се браћа упознају&qуот;, говорио је Тадеј, који је сем тога тврдио да је Тито био масон и да је „имао задатак да осакати Србе&qуот;.

Оба историчара одбацују овај мит као неоснован, јер није поткрепљен ниједним јединим доказом. Теорија, међутим, остаје популарна: ако укуцате „Отац Тадеј Тито&qуот; у претраживач, добићете више од 20,000 резултата.

Черчил је мрзео Србе јер је у Београду добио батине?

Ову причу помиње архитекта Александар Дероко, у књизи „Мангуплуци око Калемегдана&qуот;, издатој 1987, мада је вероватно много старија. Догађај се наводно десио 1910, када се Черчил чувеним возом Оријент Експрес враћао из Истанбула у Лондон и зауставио се у Београду на неколико сати.

Пар године пре тога, Черчил је у енглеским новинама написао нешто што је пренела српска штампа, а што је јако разљутило поручника Воју Танкосића, истакнутог члана „Црне руке&qуот; и четничког војводу. Он се тада заклео да ће &qуот;том Винстону показати његовог бога&qуот; ако се икад сретну.

Кад је чуо да Черчил седи у „Грчкој краљици&qуот; на почетку Кнез Михајилове „Танкосић је као без душе дотрчао до кафане и испсовао и ишамарао надобудног Енглеза, тако да га је морала жандармерија отпратити до воза. Инцидент је након званичних извињења изглађен, а касније, због каријере коју је начинио Черчил, о томе се није смело ни говорити&qуот;, писао је Дероко.

Поборници ове теорије верују да је Черчил од тада замрзео Србе и да је овај догађај пресудно утицао на политику коју је Черчил водио према Србији и, касније, Југославији.

Професор Адисон каже да је теза да је Черчил мрзео Србе „апсурдна&qуот;. „Знамо да је Черчил 1910. био у Истанбулу, али не зна се како се вратио у Лондон и да ли је пролазио кроз Београд&qуот;, каже он.

„Да је био нападнут, дигао би дреку до неба и сигурно по повратку у Лондон тражио казнене мере према Србији&qуот;.

Черчил је, наиме, 1910. већ био министар унутрашњих послова у британској влади, па овакав инцидент никако не би прошао без последица.

Марковић каже да је ова теорија, осим што је нетачна, „опасна&qуот;, јер подгрева мит о црнорукцима као опасним момцима „који никога не бренују и сваког могу да псују и шамарају&qуот;. Он додаје да је ова теорија „посебно злоћудна&qуот; кад се повеже са савременим наследницима „Црне руке&qуот;, као што су убице Зорана Ђинђића.

Иза 27. марта 1941. стоје Британци?

Према овој теорији, војни пуч којим раскинут пакт са Хитлером, а на престо доведен малолетни Петар Други, организовала је британска тајна служба. Тиме је Југославија гурнута у непотребан рат са Немачком, током кога је претрпела страшне људске губитке, а највеће жртве били су Срби.

Оба историчара се слажу да је ова теорија тачна, али само у делу који се односи на улогу СОЕ (Службе за специјалне операције), коју су понекад звали и „Черчилова тајна армија&qуот;.

Британски агенти били су у вези са пучистима и делимично су финансирали удар, мада је, каже Марковић „новац отишао другим људима&qуот;, а не онима који су учествовали у преврату.

Проблем настаје када се као мотив за британску тајну операцију, у складу са претходно наведеном теоријом, учита Черчилова „мржња&qуот; према Србима. „Черчил је деловао стратешки, желео је да омете Хитлерове операције на Балкану&qуот;, каже професор Адисон. Марковић додаје да је улога СОЕ донекле преувеличана и да би до раскида са Хитлером можда дошло и без страног мешања.

„Одушевљење које је избило када је оборена проосовинска влада, никаквим новцем није могло да се плати. Црква, сви интелектуалци, скоро цео српски народ су еуфорично одбацили Тројни пакт. И на снимцима и по сведочењима, изгледало је као да се Београд спрема за славље, а не за рат са Хитлером&qуот;, указује он.

Черчил је издао Дражу Михајловића јер је мрзео Србе?

Ова теорија, по којој је Черчил 1943. године обуставио подршку четницима и определио се за Хрвата и комунисту Тита како би онемогућио стварање српске националне државе, складно се уклапа у све претходне.

И Адисон и Марковић се слажу да су Черчилови мотиви били стратешки, а не лични. „Черчил је 1943. године увидео неколико ствари. Прво, партизани су уживали бољи углед међу несрпским народима. Друго, били су борбенији. Треће и најважније, знао је да ће у Југославију стићи Црвена армија, а не Британци. Требало је имати утицај на штићенике Црвене армије, партизане&qуот;, каже Марковић

Марковић додаје да су „од три пробританска покрета отпора у окупираној Европи, оног у Пољској, у Југославији и Грчкој, Британци жртвовали два због добрих односа са Совјетима: пољску Армију Крајова и покрет Драже Михаиловића&qуот;.

На крају, закључује он, „то у ствари нису неколико теорија, него једна, а циљ је да се историја персонализује и сведе на нечије личне мотиве и осећања. Тај приступ је заводљив, али погрешан&qуот;.

(ББЦ Невс, 05.21.2018)