Горчин Стојановић: Професор

Мирис свеже упаљене луле у осам изјутра, светло са великог прозора кроз који се види недоглед равнице, воз, онај загребачки, који се без звука креће хоризонтом, попут Маљевичеве “Црвене коњице“, сањиви студенти у дубоким фотељама дрвених рамова у које је напета тврда говеђа кожа, тихи глас професора загледаног у пејзаж. То је час драматургије за позоришне редитеље, код професора Владимира Стаменковића. Коју годину касније, писаће критике у