Есеј: Милан Влајчић: Ранкова Пандорина кутија

Кад је Ранко Мунитић умро, овде, на овом истом месту, седели смо и говорили Бранко Вучићевић, Лазар Стојановић и моја незнатност. Сад сам без њих остао, као преживели Мохиканац. Гледам да не поновим нешто од онога што сам тада изговорио, али то је неизбежно: као да није прошло девет година. Много шта у међувремену је пропало, али дело Ранка Мунитића не губи сјај, само треба скинути прашину коју доноси све снажнија култура лаког заборава. Када