Говор пркосног и рањивог тела
Данас 02.02.2019 | Пише: Ивана Максић
ЕКС-ИУ Први роман награђиване песникиње и преводитељке Сенке Марић (1972), Кинтсуги тијела (Буибоок, Сарајево/ Загреб, 2018) доноси нешто релативно ново у постјугословенски књижевни простор, будући да је реч о прозном тексту који своју примарну наративну нит заснива на аутобиографској исповести мукотрпне борбе са раком, пресецајући и допуњујући је сећањима из детињства и адолесценције главне јунакиње.
Ове мини-епизоде често су својеврсни коментар о одрастању и постајању женом, мушко-женским односима, породици, пријатељству и друштву уопште. Оне попут флешбекова искрсавају кроз текст пре асоцијативно, него хронолошки. Посебне прозне фрагменте чине записи о чудесним сновима који пружају луцидан и ироничан одмак, али и повод за разматрање женскости и женске солидарности у оквиру једног ширег митолошког наслеђа и миљеа, у контексту
