„Presoljen” narod postaje neupotrebljiv

Kada je meksički nobelovac Oktavio Paz zamišljao pesnika nagnutog nad praznu hartiju, pred kojima se otvaraju čitav svet, kao ogroman zev, i naličje tišine, možda je predvideo nekoga kao što je naš Draško Sikimić, koji ne pronalazi već izgovorene reči, niti one unutrašnje, nego one koje su biće samo. Čitati zbirke ovog mladog stvaraoca: „Moje kosti ujedaju”, „Ogrebotine”, „Smotuljci”, u izdanju LOM-a, nalikuje na slušanje onog „drugog” glasa koji se prepoznaje kao