Олуја: Ситнице које живот значе - шта су све понели избегли из Хрватске

Фотографије, кухињски предмети, бицикли, играчке... Избегли из Хрватске чувају много тога што их подсећа на некадашњи живот. Ово је прича о тим ситницама које живот значе.

Сваки почетак августа доноси буру у односима Србије и Хрватске.

Док Хрватска обележава Дан победе и домовинске захвалности и Дан бранитеља, атмосфера у Србији је много мрачнија.

Прошле су 24 године од како је више од 200.000 Срба морало да напусти домове на подручјима Баније, Лике, Кордуна и северне Далмације.

Они данас живе неке нове животе.

Неки су одрасли и у међувремену добили децу, неки се скућили, а неки одселили на скроз други крај света - али сви и даље чувају нешто што их везује за некадашњи живот.

Доносимо вам пет прича о људима и њиховим стварима које живот значе.

Фотографије Жељка Напијала

Моја мама је из Хрватске понела две кесе.

У једној су били албуми са сликама, које сам пре пар година понео у Канаду.

Ту су слике мог првог рођендана, кад сам био беба, па кад сам био код бабе, кад су се мама и тата венчали, кад полазим у први разред... Углавном ствари којих се не сећам.

Не могу ни да замислим да немам те слике, то би ми било страшно. Зато сам их и понео, да могу да се присетим.

• Операција Олуја 24 године касније: Једни славе, а други се сећају жртава
• Дијана Будисављевић: „Ако нам она буде узор, промена је могућа“
• Новак Ђоковић - човек који је ујединио Балкан

А у другој кеси је била моја стара гардероба - те ствари су ми већ биле мале, али је хтела да их понесе.

Себи је понела само оно што је имала на себи.

Још горе ми је што нисмо отишли заједно - ја сам отишао седам дана раније, тата ме је убацио у комби Црвеног крста, а она је кренула са оним хиљадама људи...

Била је са комшиницом, па су им се покварила кола, па су трчале пет километара до неког аутобуса... Неколико дана нисам уопште знао где је.

Јавила се тек кад је нашла телефон, да је жива.

Моја мама би за то и у свемиру нашла телефон.

Жељко Напијало има 35 година и већ дуго живи у Канади. Ради у банци.

Есцајг Александре Бибић

Наша кућа није скроз уништена, иако је унутра све изгорело.

После рата, кад се све смирило, моја тетка из Шибеника је отишла тамо и нашла тањире, есцајг и тако неке кухињске ствари.

Све то је послала мојима и све то и даље чувамо.

Ништа друго нисмо понели са собом, јер нисмо имали времена... Да смо остали само дан дуже, више нас не би било.

Есцајг и даље користимо, али ретко, само кад је неки специјалан повод.

• Цеца у Албанији: Кад се помешају музика и политика
• Вимблдонска прича о Горану Иванишевићу – тениском хероју који није одустао

Данас нисам нешто посебно везана за њега, али моји јесу... Баш. И ја сам била раније, али прошло је доста времена. Шта да се ради, имала сам само четири године тада.

То је једино што је сачувано, отишли смо без ичега. Мој тата је имао само пет долара код себе.

Теча је страдао. Хтео је да иде својим колима, али су се она покварила. Поправио их је, али су центру Книна поново стала. Ту су га убили.

Тата је покушао да крене по њега, вратио се, али било је касно.

Иначе, смршао је тада девет килограма за седам дана.

Александра Бибић има 28 година. Завршила је новинарство на Факултету политичких наука у Београду. Недавно је постала мајка, па се тренутно највише занима бебом.

Камиончићи Ратка Стамболије

Иако сам у време Олује имао само три године, и ја сам успео да понесем нешто са собом - два камиончића.

Био сам сувише мали, па знам само оно што су ми родитељи причали.

Кажу да сам, када сам видео да сви трче и трпају ствари у тракторску приколицу, и ја потрчао и донео оно што ми је тада било најбитније на свету - играчке.

Поред одеће, докумената и нешто фотографија, постоје још само две ствари које смо као породица донели у Србију.

То су касетофон и бицикл.

Прича око касетофона је једноставна - отац каже да је, када је последњи пут ушао у кућу и погледао унаоколо, видео тај, у то време нови касетофон и да га је махинално понео.

А бицикл је имао практичну страну.

У свој тој збрци се за много људи није знало где су. Мој отац је прво кренуо мопедом, јер је било лакше да се креће уз колону, како би сазнао где је ко од наше фамилије и рођака, али се мопед покварио, па је узео бицикл.

И тако је и бицикл стигао за Србију, вожен дуж целог коридора.

Сад један мој преостали камион и бицикл чекају нека боља времена, да их вратимо у пређашње стање.

Касетофон и други камион су настрадали током година.

Ратко Стамболија има 27 година, бави се маркетингом и менаџментом, а ради за једну јапанску компанију.

Завршио је Високу електротехничку школу и званично је инжењер рачунарства.

Каже, наследио је колекцију старог новца од оца, па се бави нумизматиком.

Олуја

Операција Олуја трајала је од 4. до 8. августа и њоме је окончан четворогодишњи сукоб у Хрватској.

У тој акцији расељено је више од 200.000 Срба, а припадници хратских снага убили су око 80 цивила који су бежали у колони трактора и аутомобила, налази су Међународног суда правде.

Према подацима Хелсиншког одбора за људска права, до краја 1995. године убијено је око 400 Срба који су одлучили да остану у својим кућама.

Укупан број жртава и даље је предмет спорења Србије и Хрватске.

Хашки трибунал осудио је 2011. генерале Анта Готовину и Младена Маркача на по 18 година затвора због Олује, али су они ослобођени пресудом Жалбеног већа.

Према попису из 1991. године, у Хрватској је живело око 500.000 Срба, а данас их је око 150.000.

Столица Јелене Релић

Не могу да издвојим баш једну ствар.

Има то неко дечије ћебе које сам понела. Кад смо кренули, имала сам дете од годину и три месеца и једно од четири године.

Спаковали смо углавном њихове ствари и нешто што сам знала да ће ми бити потребно да њих збринем.

Да ли то ћебе чувам зато што ми је успомена на све то? Не, не могу.

Чувам гомилу ствари које сам после добила у Београду од људи који су нам прискочили у помоћ и помогли нам да се скућимо. То чувам.

Још увек имам неку дрндаву стару столицу на којој и стално седим јер је то била прва столица коју сам добила. Прва ствар која је опет била моја.

А из тог путовања немам ништа.

Понела сам слике одоздо, да ми буду успомена на то тамо. То имам. Највише слике... Слике и дечје ствари.

За себе и супруга нисам понела готово ништа, како смо се тада обукли тако смо и кренули.

Јелена Релић има 59 година, дипломирана је фармацеуткиња и ради у приватној апотеци.

Каже, скућили су се пре десетак година, када су продали имовину „доле&qуот; и на кредит купили стан. Претходно су размишљали како да оду у иностранство, али нису успели.

„Деца су ми завршила факултет и једно и друго. Раде и једно и друго&qуот;, поносно истиче.

Гејмбој Тање Королије

Имала сам осам и по година, па се не сећам баш свега.

Нисмо били баш у колони, кренули смо пар дана раније.

Сећам се да је мама спремила две велике кесе, то јест, џака. Тата ју је онда грдио, као, „шта ће ти то, вратићемо се&qуот;.

Моји су понели и дипломе, радне књижице, нешто гардеробе, два албума слика... Понели смо и Тетрис и Гејмбој, који и даље имам.

Памтим тај Тетрис, био је крем боје, а гејмбој је био оне оригиналне сиве.

Стално смо га играли кад смо дошли у Качарево - село близу Панчева - где смо сазнали да је пао Книн и да нема повратка.

Мислим да га брат и даље чува. Било нам је жао да га бацимо, иако на батерије више не ради, а онај пуњач се одавно покварио.

Кетриџ је имао више од 30 игрица.

Тања Королија има 32 године и ради у банци. И она је недавно постала мајка, па каже да се тренутно „највише бави бебом&qуот;.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 08.05.2019)