Teatarska zbilja u koliziji sa zlatnim dobom opštih iluzija
Danas 28.12.2019 | Piše: Željko Hubač
O srpskom pozorištu u 2019. godini Kada se opšti utisak pozorištnika da je iza nas apsolutno najlošija godina u srpskom teatarskom životu u poslednjih nekoliko decenija, propusti kroz teatrografsku analizu, to izgleda otprilike ovako: nalazimo sa na istorijskom minimumu kada je u pitanju broj izvedenih premijera u našim pozorištima, a to je u proseku oko četiri nova naslova po teatru, dok imamo skoro osamdeset procenata pozorišnih kritika o novoizvedenim predstavama koje se mogu podvesti pod – negativne.
Dakle i u kvantitativnom, a što je još poraznije i u kvalitativnom smislu smo – nadam se – dotakli dno pozorišnog života. I kada kažem „nadam se“, to znači da želim da verujem da se ispod ove razine ne može ići, ali kako se to ove godine često čulo u foajeima srpskih pozorišta nakon odgledane premijere – nada poslednja umire! Permanentno zabadanje glave u pesak svih onih koji su odgovorni za ovo stanje, krštavanje objektivne kritike, koja je zasnovana na dostupnim
