Сведочанство о поразу
Данас 15.02.2020 | Пише: Иван Миленковић
Текст који управо започиње покушава да одговори на следеће питање: шта је то у дневничким записима Здравка Малића што нас нагони да ових 600 страница великог формата и релативно ситног слога с уским маргинама, читамо тако да не желимо да пропустимо, дословно, ни један једини ред?
Чак и ако нам концентрација, на тренутак, попусти па аутоматски прочитамо неколико редова, већ на првој следећој окуци заустављамо читалачку машину и враћамо се неколико корака унатраг јер, напросто, ниједан ред не сме остати непрочитан, ниједан се детаљ не сме препустити непажњи, ниједан дневнички запис не сме да прође недотакнут свешћу колико год да су, у међувремену, тај детаљ, просев рефлексије или језичка игра, мали и наизглед безначајни („Док моји укућани
