Rade sine, nemoj majku zaboraviti
Politika 25.04.2020 | Romana Radović
Veliki se teret obrušava na našu decu. Od njih očekujemo da vode dvostruki život, da budu uspešni u oba jezika, obe kulture, da funkcionišu bez greške i ovde i tamo, da uzmu najbolje od svega, da postanu ono što mi nikad nećemo biti, a da ne prestanu da budu ono što mi jesmo.
U kući imamo raznih makaza kojima, po potrebi, sečemo papir, nokte, konce, ukrasne vrpce, običan kanap, predugačke zavese, šiške… U tome ne vidimo ništa posebno. Moje prvo sećanje na makaze potiče iz vremena kad sam imala pet godina, još pre nego što su mi, zajedno sa lepkom za papir, postale deo obaveznog školskog pribora. Sate sam provodila sa makazama iz majčinog pribora za vezenje goblena u ruci štrickajući papiriće i praveći kojekakve potrepštine za svoje
