Због Илинке завршио на клупи у Медисон парку
Политика 23.05.2020 | Марко Смиљић
Сваке недеље, већ другу годину заредом у Медисон сквер парку, поред Пете авеније, срећем Митка. На истој клупи, увек загледаног у даљину, са исцепаним кофером на три точкића. Кад ме види, обрадује ми се као најрођенијем. Док пијемо кафу Митко ми прича како је једног давног хладног јануарског јутра препливао Дунав.
Више од деценије моја недеља резервисана је за лутање улицама Њујорка, без икаквог циља. Све што желим јесте да се изгубим међу милионима „помахниталих” викенд туриста и небодера који прете сваког трена да ми се сруче на главу. Гледајући их увек ме прогоне исте мисли: „Како су их „склапали? Колико несрећника се са њих стрмоглавило и завршило у пластичним кесама? Докле ће пркосити времену, природи, људској похлепи и освајачима широм света?“ Помислим постоји ли
