Čiča Gliša

– Gospodin Srbljanović? – obratili su mi se ljubazno. – Jeste ja sam Srbljanović. Momci su me bez daljeg dijaloga uhvatili pod ruku, strpali u službeni auto i uskoro sam se obreo u jednoj zgradi u centru. Iskreno rečeno, tako su izgledali, nisam smeo ništa da ih pitam. Malo smo svi zajedno ćutke posedeli u nekakvoj čekaonici i onda su me ugurali kroz jedna vrata. – Jesi li ti taj Srbljanović? – obratio mi se… lično Predsednik! Počeo sam nešto da mucam, ali on je