Пише Миљана Нешковић: Љубав која ме је створила

Поверење као ни поштовање се не могу лажирати. Спремност, живот и част тих људи је у твојим рукама...“. Седећи у фотељи на пространој тераси, са неким класиком у крилу, мој деда је широм отворених очију снажно гестикулирао објашњавајући суштине вођења војске. Таман се уживео. Посадила сам се преко пута њега, и слушала га као хипностисана у плавом жипону и блузи са конфетама. Било ми је пет година и волела сам све што шљашти. Са суседне терасе, огласила се