Браво за Баса и Војкана

Волим да опипам дрво у облику хартије. То што сам прочитао, првог дана октобра на последњој страници истоименог листа представља врхунац дописништва и колумништва. Текстови Светислава Басаре и Војкана Ристића оставили су ме без текста, али не и без жеље да их као редовни читалац подржим у писаном трагу. Политика би могла да научи нешто из тога. У паралелним световима, каквим држим ова два листа, могуће је тражити себе, без последица. Још једном браво за Баса и