Preko Krleže do Dragiše Vasića
Danas 11.10.2020 | Piše: Jelica Zupanc
Moć prijateljstva „Dragiša Vasić kao književnik je naturalist, kome violentne snage nekih podsvijesnih poriva i razdornih nagona nikada ne previru preko solidne linije iskrenoga doživljaja, i kao takav je zarezao crte svoga književnog profila sigurno i markantno: te crte stajat će jasne, kada svim šarlatanima i snobovima i piskaralima, što drljaju danas po poslednjoj fazoni sedmorazrednih listova, već odavno neće biti ni traga ni glasa.“
Ovako je Miroslav Krleža, hrvatski i jugoslovenski književnik pisao o svom prijatelju Dragiši Vasiću, srpskom i jugoslovenskom književniku. Bilo je to pravo prijateljstvo – a ne iznuđeno ideološko druženje – najsnažnije između 1922. i 1934, uz uzajamno poštovanje i divljenje, saradnju u književnim časopisima, porodičnim druženjima i zajedničkim letovanjima. Vasić je Krleži posvetio pripovetku U praznom oltaru 1922, a Krleža mu je uzvratio posvetom pesme Rastenje
