Меденица: Веле да си умро! А никад живље српство, никад тврђа вера, никад лакше понети крст, никад гласније распети нису певали

Да хоће сузе, Ђеде, но очи ти се радују… Да ми је да исплачем ову празнину што је шчепала груди и истргла све из њих, но што бих сузама до насладио ту пуку и проклету празнину, а то… А, то би значило да је свако твоје чињење, свака мука за нас измучена, сваки крст за нас понет, свака рана за нас одбољена - трајало колико и живот овоземни. Да заплачем ожалио бих себе, луталицу у твојим стопама, глувога у твојим речима, слепог у твојим догледима… Очи ти се