Medenica: Vele da si umro! A nikad življe srpstvo, nikad tvrđa vera, nikad lakše poneti krst, nikad glasnije raspeti nisu pevali

Da hoće suze, Đede, no oči ti se raduju… Da mi je da isplačem ovu prazninu što je ščepala grudi i istrgla sve iz njih, no što bih suzama do nasladio tu puku i prokletu prazninu, a to… A, to bi značilo da je svako tvoje činjenje, svaka muka za nas izmučena, svaki krst za nas ponet, svaka rana za nas odboljena - trajalo koliko i život ovozemni. Da zaplačem ožalio bih sebe, lutalicu u tvojim stopama, gluvoga u tvojim rečima, slepog u tvojim dogledima… Oči ti se