Диего Леверић: Лутња је мене нашла
Данас 29.11.2020 | Пише: Раде Радовановић
ЉУДИ, СЕЋАЊА... Мислим да је неизбјежно бити везан за своју прошлост. У том филму меморија размишљам и о мојој обитељи, о сљеду догађаја која се збивао, те каква би била моја садашњост и будућност да сам одабрао другачију професију. Истра и Ровињ ми фале, али срећом често се успијем вратити у радни крај, отац и мајка и даље живе тамо тако да имам више разлога се вратити.
*** Највише размишљам о дједовима кад размишљам о Истри и прошлости. Моје баке Зорице и дједа Винка с мамине стране у Ровињу те нона (на истарском дијалекту) Антона и ноне Ерсилие у Пули. Као клинац сам пуно времена проводио с дједовима у Ровињу… Дјед би по цијеле дане радио у кампањи (у пољу) а бака би спремала за јести и обављала кућанске послове. *** Проучавајући лутњу и свијет који се веже с тим свијетом схватио сам да су људи заправо увијек исти,
