Пише Маја Узелац: Слом

Рано јутро ране зиме. Узимам такси и водим једно дете у школу, друго дете у вртић. Настављам у Хитну, где имам пријатељицу, али нећу јој се јавити, јер не видим ништа специјално у вези са својом повредом. Нико није овде зато што воли. Сви смо једнако у qрцу. Или како већ иду те комуњарске крилатице с којима смо одрасли и с којима срећно живимо из дана у дан. Све је у реду. Осим јбг ноге. Међутим, шта сад, правим неке кораке, могу. Мали су и морам један по један.