"Нема данас хоћу, сутра нећу": У селу код Ужица грнчарски занат се вековима преноси с колена на колено, а сада га од пропадања штити Унеско
Блиц 27.12.2020 | Владимир Лојаница
Сурово звучи, али тако кажу они који од овог посла једу хлеба: да није било тужних деведесетих, да смо кренули у Европу уместо у ратове и да транзиционе године донеше поштенију приватизацију, занат по којем се село код Ужица препознаје и које прошле недеље заштити Унеско, ишчезао би.
Би како би - несрећно, тешко, сиромашно - па се мештани Злакусе из пропалих фабрика вратише вековном занату за грнчарским точком, спасише га нестанка и у прадедовском послу нађоше себи егзистенцију. Двадесет и кусур година касније њихове шерпе, лонци, пекачи, сачеви, пржуље, сврстани су на репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа Унеска. Уписани су као Злакушко лончарство, уз образложење да се производе по рецептури која се више нигде не примењује
