Libija i ratni zločini: Šestorica braće i njihovi lavovi terorisali meštane malog grada

Bili su porodica iz pakla. Braća Kani su godinama, sve do prošlog leta, držali jedan libijski gradić u čeličnom stisku, ubijajući muškarce, žene i decu da bi sačuvali vlast.

Sada polako na videlo izlaze svi njihovi zločini.

Radnici u belim zaštitnim odelima se već sedam meseci vraćaju u mali poljoprivredni grad Tarhuna, na oko sat vremena vožnja na jugoistok od libijskog glavnog grada Tripolija.

Obeležili su pravilne pravougaonike crveno-belom trakom, preko polja crvenkasto-smeđe zemlje, i sa tih parcela iskopali 120 mrtvih tela, iako ogromne oblasti još ostaju netaknute.

• Objašnjenje sukoba u Libiji: Šta se desilo
• „Ja sam majka – a ubijala sam roditelje neke druge dece“
• Elitne australijske trupe „ubijale avganistanske civile"

„Svaki put kad ekshumiram novo mrtvo telo, trudim se da budem nežan koliko mogu", kaže jedan od radnika Vadah Al-Kiš.

„Mi verujemo da će, ako mu slomite kost, njegova duša to osetiti."

Čini se da su neka tela pripadala mladim borcima ubijenim u borbama oko Tarhune prošlog leta, u devetoj godini sporadičnog građanskog rata u Libiji.

Ali mnoga tela pripadaju civilima - među kojima su žene i deca od samo pet godina - od kojih su neki bili mučeni.

Ovi grobovi su jezivo nasleđe vladavine terora, koja je trajala skoro osam godina, a koju je nad ovim gradom sprovodila lokalna porodica, braća Kani, i paravojska koju su stvorili.

Trojica od ukupno sedmorice braće Kani sada su mrtva, a ostale su u bekstvo naterale u junu 2020. snage lojalne libijskoj Vladi nacionalnog jedinstva (GNA) koju priznaju Ujedinjene nacije.

Ali čak se i danas mnogi stanovnici Tarhune plaše da govore o zločinima braće.

Neki kažu da im i dalje prete na daljinu sledbenici braće Kani.

Sklopiti kompletnu priču o braći - Abdul-Kalik, Muhamed, Muamer, Abdul-Rahim, Mohsen, Ali i Abdul-Adhim - nije lako.

Ali ono što izvire iz razgovora s onima koji su ih poznavali jeste zastrašujuća priča o tome kako je jedna siromašna porodica iskoristila haos koji je zahvatio Libiju posle revolucije iz 2011. godine protiv diktatora, pukovnika Muamera el Gadafija - i počela da svirepo da vlada njihovom zajednicom.

„Ta sedmorica braće bili su grubi ljudi, bez ikakve uglađenosti. Njihov društveni status je bio nula", kaže Hamza Dilab, advokat i lokalni aktivista, koji se seća da ih je sretao na venčanjima i sahranama pre 2011. godine.

„Bili su kao čopor hijena kad se nađu na gomili. Psovali su i svađali se. Čak su umeli da udaraju jedni druge štapovima."

Kad je izbila revolucija, većina ljudi u Tarhuni ostala je lojalna Gadafiju.

Diktator je favorizovao ovaj gradić, dodeljujući ljudima iz njegovih vodećih porodica dobre poslove u snagama bezbednosti.

Braća Kani su bili među malobrojnima koji su podržali revolucionare - mada ne iz idealizma, kaže Hamza Dilab, već zbog tridesetogodišnje svađe sa nekim rođacima, porodicom Gadafijevih sledbenika.

U previranju, posle rušenja Gadafija, braća su ugrabila priliku.

„Braća Kani su uspela sporo i diskretno da pobiju čitavu porodicu, jednog po jednog", kaže Hamza Dilab.

Međutim, to je pokrenulo vrzino kolo osvete koje je dovelo do ubistva drugog najmlađeg Kanija, Alija, 2012. godine.

„Ali je bio zgodni mlađi Kani, a kad je umro, pretvorili su ga u legendu", kaže Džalel Harčaui, ekspert za Libiju sa Instituta Klingendel u Holandiji, koji je istraživao istorijat porodice

„Braća su odlučila da odgovore na njegovog ubistvo ne samo pronalaženjem odgovornih i njihovim ubistvom.

„Oni su zapravo pobili čitave njihove porodice."

Braća Kani su postepeno preuzeli vlast i proširili postojeće vojne snage u gradu, stvorivši vlastitu paravojsku od nekoliko hiljada boraca.

Kao i većina paravojnih snaga u Libiji, imali su pristup državnim fondovima.

I prestavši da se bave osvetom, preostala braća su uspostavili apsolutnu vlast u Tarhuni.

„Njihova politika bila je da terorišu ljude ni iz kog drugog razloga sem da im uteraju strah.

„Ubijali su samo iz tog razloga. Svako iz Tarhune ko im se suprotstavio je stradao", kaže Hamza Dilab.

Pogledajte video: Šta se dogodilo u Srebrenici

Hanan Abu-Kleiš bila je kod kuće 17. aprila 2017. godine kad joj je upala grupa vojnika braće Kani.

„Jedan od njih mi je prislonio pištolj na glavu", kaže ona.

„Pitao me je koga ima u kući, a ja sam rekla: 'Nikoga'. Ali on me je odvukao u očevu sobu. Rekli su mu: 'Tebe ćemo ubiti prvog.' I zaista su to učinili. Uradila sam sve što sam mogla da to sprečim. Ali samo su ga izrešetali."

Toga dana ubijena su i trojica Hananine braće, kao i dvojica njenih nećaka, starih 14 i 16 godina.

Drugi njeni rođaci su nestali, nakon što su ih očigledno otele snage braće Kani.

Hanan kaže da nije bilo nikakvog motiva za to, sem što je njena porodica bila relativno dobrostojeća i poštovana u Tarhuni.

U to vreme braća Kani su već uspostavila vlastitu mini-državu u Tarhuni i oko nje, kontrolišući čak i uniformisanu policiju.

Vodili su poslovnu imperiju, iznuđujući „porez" od fabrike cementa i drugih lokalnih firmi, podigavši tržni centar, i vodeći neka zakonita preduzeća, poput perionice.

Zarađivali su od „zaštite" trgovaca drogom i migranata čije su rute prelazile preko njihove teritorije na putu od Sahare do Mediteranske obale.

A istovremeno su se hvalili kako se bore protiv trafikinga i kako su stvorili uređenu oazu u ratom zahvaćenoj Libiji.

Na čelu mini-države nalazio se Muhamed Al Kani, salafista (sledbenik fundamentalističkog oblika Islama) i drugi najstariji od braće.

On je bio jedini član porodice sa nešto malo obrazovanja i redovno plaćenim poslom - pre revolucije radio je kao šofer za naftnu kompaniju.

Skroman i smiren, obično je nosio tradicionalnu salafističku odoru.

„Obično u gangsterskim porodicama osoba koja se nalazi u središtu nije posebno zastrašujuća, pa čak ni harizmatična", kaže Džalel Haračaui.

„Na vrhu ćete obično zateći osobu koja razume sve komplikovane šeme neophodne za funkcionisanje čitave piramide. A to je bio slučaj i sa Muhamedom."

Ispod njega, Abdul-Rahim, obrijane glave, bio je zadužen za „unutrašnju bezbednost" - izlaženje na kraj sa bilo kakvim osumnjičenim izdajnikom, dok je ispijeni Mohsen bio „ministar odbrane", zadužen za paravojsku Kanija.

„Abdul-Rahim je bio ubica broj jedan; posle njega: Mohsen", priseća se Hamza Dilab.

On, i mnogi drugi koji su pobegli iz Tarhune, obaveštavali su svaku narednu vladu u Tripoliju o ubistvima, „ali, nažalost, sve te vlade samo su ignorisale zločine braće Kani, zato što su imale koristi od njihove paravojske."

• Protiv britanskih plaćenika pokrenuta istraga za ratne zločine
• Azerbejdžanski vojnici optuženi za ratne zločine
• Snimak „pogubljenja” jermenskih zatvorenika pokrenuo istragu o zločinima u Nagorno-Karabahu

Braća su 2017. godine organizovala vojnu paradu sa sve teškim naoružanjem i redovima uniformisane policije - i lavovima.

Oni su bili lična svojina braće i priča se da su ih hranili mesom nekih od svojih žrtava.

Potom, 2019. godine, Kaniji su odlučno promenili stranu u građanskom ratu.

Raskinuvši savez sa GNA-om, koja je kontrolisala zapadnu Libiju, pozvali su njenog najvećeg neprijatelja, generala Kalifu Haftara, vladara istočne polovine zemlje, da iskoristi njihov grad kao odskočnu dasku za napade na glavni grad.

Odjednom, gradić Tarhuna našao se u središtu međunarodnih borbi.

Haftara je podržavalo neobično savezništvo između Francuske, Egipta i Ujedinjenih Arapskih Emirata - kao i Rusije, koja je slala plaćenike u kamp u gradiću braće Kani.

Protiv njih, Turska je slala oružja kao podršku vladi u Tripoliju.

I verovatno je upravo turski dron ubio Mohsena Al-Kanija i najmlađeg brata Abdula Adhima, koji je imao 22 godine, u septembru 2019. godine.

Njihove smrti, zajedno sa neuspešnim zauzimanjem Tripolija, dovele su do najkrvavijeg perioda u istoriji Tarhune.

„Morali su češće da ubijaju zato što ništa nije funkcionisalo", kaže Džalel Harčaui.

„Kako se inače osigurati da vaše stanovništvo na stane na stranu neprijatelja? I tako je porodica Kani postala sve paranoičnija i paranoičnija."

Ali bilo je i ubistava koja su očigledno bila motivisana potrebom porodice Kani za opremom kojom će nastaviti rat.

Jednog dana u decembru 2019. godine, domaćica iz Tarhune Rabija Džabala videla je kako njenog rođaka Tareka ubijaju na njegovom pragu pripadnici paravojske braće Kani.

Zaplenili su mu kamionet.

Narednog dana, dok su ga sahranjivali, policija je upala na groblje i odvela desetoricu muškaraca iz porodice, uključujući njenog muža.

Imali su Tarekov kamionet - na koji je sada bio montiran minobacač.

I tada je ona razumela zašto su napali: „Porodica Džabala zarađuje za život trgovinom automobila, uglavnom kamioneta.

„I zato su nas napali, da bi nas pokrali, da bi iskoristili naša vozila za svoj rat."

Provladini borci konačno su zauzeli Tarhunu u junu 2020. godine, a preostala četiri brata Kani i njihova paravojska prebegli su zajedno sa Haftarovim snagama u istočnu Libiju.

„Polagali smo tolike nade, nismo spavali te noći, deca su bila presrećna", kaže Rabija Džabala.

Narednog jutra ona i mnoge druge žene čiji su muževi i deca bili oteti požurili su do ozloglašenih pritvornih centara braće Kani u potrazi za njima.

U jednom zatvoru, na njihov užas, pronašli su niz ćelija od 70 puta 70 centimetara - jedva dovoljnih da se u njima sedi.

Bilo je bačene odeće, ali je zatvor bio prazan.

„To je potpuno uništilo našu nadu", kaže Rabija.

„Zidovi su bili okupani krvlju. Nisam mogla više da izdržim. Doživela sam potpuni slom."

• Kako je osumnjičeni za genocid izbegavao hapšenje 26 godina
• Suđenja za genocid i pomirenje - tri priče: Mjanmar, Jugoslavija i Ruanda
• Zločini nad Jermenima su genocid, izglasano u američkom Kongresu

Danijel Hilton iz Midl ist aja (Middle East Eye), jedan od retkih stranih novinara koji je posetio Tarhunu posle poraza braće Kani, došao je do drugih uznemirujućih otkrića.

„Iznad ćelija nalazile su se hrpe pepela od vatri koje su ljudi koji su čuvali ove zatvorenike palili da bi pretvarili ćelije u peći, kao oblik mučenja", kaže on.

Na podu drugog zatvora pronašao je drečave cipelice, koje su pripadale deci za koju se sada smatra da su mrtva ili nestala.

Kamal Abubakr, šef Uprave za potragu i identifikaciju nestalih vlade GNA, kaže da je kao nestalo prijavljeno više od 350 ljudi iz Tarhune - mada neki meštani tvrde da je prava brojka bliže 1.000.

Do sada je identifikovano vrlo malo tela pronađenih u masovnim grobnicama, jer se tek krenulo sa postupkom upoređivanja DNK-a.

Ali doktor Abubakr kaže da su tela iskopana do sada šokantnija nego druga pronađena u Libiji od izbijanja sukoba 2011. godine.

„Ovo je prvi put da smo u masovnim grobnicama pronašli žene ili decu.

„Takođe, našli smo telo sahranjeno zajedno sa medicinskom opremom, sa maskom za kiseonik i intravenoznim cevčicama… ljude koji su odvedeni iz bolnice i živi sahranjeni. I za nas je to bio šok."

Vlada u Tripoliju kaže da istražuje odgovornost za ubistva.

Hana Sala, starija libijska istraživačica za Hjuman rajts voč - koji je objavio izveštaj o Tarhuni u četvrtak - kaže da je vlada najavila mnoge istrage od svog formiranja 2015. godine, a da ona još nije videla da je bilo koja okončana.

„Vlasti bi trebalo da reaguju na mračno otkriće masovnih grobnica odgovarajućim koracima za identifikaciju tela i privođenje odgovornih pravdi", kaže ona.

Potvrđujući priču Hamze Dilabe, Hana Sala sugeriše da je GNA, koja je nekoliko godina bila u savezništvu sa braćom Kani, „verovatno žmurila na neke od ovih veoma ozbiljnih optužbi, što znači da vrhovno vođstvo GNA - ne samo oficiri vojske, već i zvaničnici - mogu da budu smatrani odgovornim za veoma teške prekršaje."

Stalni zahtevi BBC-ja za intervjuom sa nekim zvaničnikom vlade koji bi odgovorio na ovu optužbu nisu urodili plodom.

U međuvremenu, Međunarodni krivični sud otvorio je istragu o ubistvima u Tarhuni, a Muhamed Al-Kani je stavljen na crnu listu američke vlade.

Ali, pod zaštitom generala Haftara, malo je verovatno da će njega i njegovu preostalu braću sustići zaslužena pravda u skorije vreme.

U samoj Tarhuni, mogu da se čuju pozivi na osvetu, i Vadah Al-Kiš, mladi ekskavator grobova, plaši se za budućnost.

„Građani Tarhune upravo su oslobođeni jedne paravojske da bi bili prebačeni u ruke druge - vlada je samo lice, paravojske kontrolišu situaciju na terenu", kaže on.

„A one rade ono što najbolje znaju, a to je da zastrašuju ljude."

Ali posle normalne sahrane jednog čoveka pronađenog u masovnoj grobnici, Saida Mesbaha Al Šošija, Vadah je čuo govor žrtvinog brata koji mu je delovao kao tračak svetla u ovom tragičnom gradu.

„On je rekao: 'Moj brat se nije borio ni za jednu stvar. Stvar moga brata bila je samo da živi i da živi za svoju decu. Mi nemamo ništa s ovim ratom.

„I ako bilo ko dođe i počne da tvrdi da su ovi ljudi umrli za neku stvar, oterajte ih, zato što samo žele da preokrenu smrt drugih u svoju korist. Mi želimo da zaustavimo vrzino kolo osvete, zato što je to katastrofa po ovu zemlju."

„I kad sam to čuo, skoro sam zaplakao. Bilo je to prelepo rečeno."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 01.16.2021)