Пише Миљана Нешковић: Не дамо им девојчице

Гадни погледи по мом телу и како сам брзо научила да их „ескивирам“, као да је то нормално. Сви коментари. Бубње ми у ушима и севају пред очима све ситуације које сам избегла „за длаку“, некад и несвесна опасности у којој сам била. Све те ствари ме не боле зато што су се дешавале мени, колико осећам мучнину при помисли да и док ово пишем има превише девојчица које пролазе кроз све то исто, и а и много горе. Колико ме је пута корак делио од уништене младости?