Rak i zdravlje: Pobedila je tešku bolest, ali sada bije novu bitku protiv opasnog neprijatelja

Kada su joj otkrili rak 2012. godine, Karli Klark je rešila da fotografiše promene na sebi u periodu koji je zlokobno nagoveštavao kraj njenog kratkog života.

Sedam godina kasnije, u okrutnom obrtu, kako samo život zna da režira, ona fotografiše brata dok prolazi istu muku i borbu.

„Kosa mi je ostajala na rukama, na odeći, i u slivniku posle kupanja. Dok sam se kupala, a onda i češljala, otpadalo bi još."

„U ogledalu sam mogla da pratim kako mi se menja izgled. Pramen po pramen", opisala je stanje u kojem je bila.

• Šta sve (ne) izaziva rak
• Rak u Srbiji godišnje odnese 20.000 života
• Otrov iz pčela ubija neke ćelije raka dojke

Na kraju je zamolila oca da joj obrije poslednje pramenove sa glave. Tad je imala samo 26 godina.

„Imala sam bujnu kosu. Sad i ličim na pacijenta obolelog od raka", primećuje ona.

Šest meseci pre nego što su te fotografije nastale, Karli je živela svoj san u Kanadi - snimala je fotografski projekat za završnu godinu studija u siromašnom delu grada na istočnoj strani Vankuvera.

Tad je već mesecima bila bolesna: trpela je strašan kašalj, gubitak apetita i bolove u grudima i leđima.

Lekari su joj dali razne dijagnoze, od upale pluća do astme, i upozorili je da bi plućno krilo moglo da joj kolabira tokom leta.

No, ona je rešila da zanemari upozorenja.

„Nisam htela da dozvolim da me bolest, kakva god da je, ometa da živim", kaže ona.

Pogledajt video: Oni su pobedili rak i danas pomažu deci i mladima da se bore sa njim

„U Vankuveru sam se saosećala sa onima koji se bore sa bolešću i zavisnošću.

Zbog toga što sam bila zabrinuta za sopstveni život, mogla sam više da osećam druge tokom snimanja."

Mnogi sa kojima je pričala na tim ledenim ulicama postali su zavisnici uzimajući teške opijate u bolnici, na lečenju od ozbiljnih bolesti, kao što je rak.

Tri meseca kasnije, i Karli će biti potreban morfijum da joj ublaži bolove u grudima i leđima, dovoljno da može da zaspi.

Kada su je kanadski lekari ubedili da ode kući i obavi specijalističke preglede, dijagnostifikovana joj je Hočkinsova bolest - retka i izrazito agresivna vrsta raka - u martu 2012. godine.

U desnom plućnom krilu i grudnom zidu već joj je bio narastao tumor veličine grejpfruta.

„Briznula sam u plač u bolnici u Londonu", kaže ona.

„Nisam znala da li ću preživeti hemoterapiju, budući da su tumor otkrili u poodmaklom stadijumu. Bila sam prestravljena."

• Rak dojke: Jedna doza radioterapije efikasna kao celokupno lečenje
• Svetski dan borbe protiv raka: Aplikacija koja pomaže pacijentima
• Ranoranilice otpornije na rak dojke

To kako vidi svet, ali i sebe, počelo je da se menja. Stoga je rešila da promene zabeleži foto-aparatom.

„Pomislila sam da bi mi nekakav kreativni rad omogućio da na trenutak iskoračim iz stvarnosti i da iz druge perspektive sagledam trenutnu traumu u kojoj se trenutno nalazim", kaže Karli.

„Trauma stvarnosti" zamišljena je kao serija autoportreta koji dokumentuju kako se menjao Karlin izgled, život, prožet odlascima u bolnicu, i njenu izdržljivost.

Tokom dnevnih odlazaka ili kratkih boravaka, u bolnici su joj dali dozvolu da koristi foto-aparat kad god poželi.

Lekari i sestre nekada bi napravili fotografiju umesto nje.

„Razmišljala sam o tome kako će sutra, prekosutra drugi videti ove slike, i da li ću ja tad još biti tu da ispričam svoju priču", kaže ona.

Karli je želela da njeni radovi budu nadahnuće drugima da „skupe hrabrosti da se suoče sa rakom" i da ne dopuste da im rak preuzme život.

Njena porodica teško je podnela vesti.

„U porodici nismo imali mnogo slučajeva raka, zato su se moji roditelji osećali kao da im je neko rasporio stomak", kaže ona.

„Moj dečko je takođe bio van sebe. Doleteo je iz Kalifornije u Englesku da bi bio sa mnom."

Kod kuće u Istbornu, Karli je upisivala termine odlaska u bolnicu i raspored uzimanja lekova na isti kalendar na kojem je samo koji mesec ranije zapisivala rokove završavanja obaveza za kurseve i termine kad izlazi da fotografiše.

• Čovek koji je četiri puta pobedio rak: „Lekari znaju o leukemiji, ja je poznajem“
• Tinejdžerka koja je preživela rak jajnika: „Želim da sve radim sad - nemam vremena za čekanje“
• Tata Miki: Kada kroz muziku kažete poslednje zbogom

„Život mi se usporio i sveo na to da preguram trenutak po trenutak, lek po lek, beskrajne preglede, džinovske igle, biopsije za koje se buši duboko u kost, cevčice u grlu, i na nadu da će bol jednog dana da prestane", kaže ona.

Bol u grudima počeo je da joj se se spušta niz ruku, zbog tečnosti u plućima disala bi otežano, i nikako nije mogla da se oslobodi „užasnog, neprestanog kašlja".

„Plastična cevčica zarivena u ruku propuštala je mučan, ali delotvoran lek u srce sa ciljem da ubije rak, ali bi mi lek isto tako i oduzeo svu snagu", kaže ona.

„Kosti su mi se svakim danom sve više videle, kao da bi me podsetile na kilograme koje gubim. Odjednom, život mi je bio ugrožen."

Iz slike u sliku, Karli je primećivala kako joj koža postaje sve bleđa i zategnutija oko kostiju, što joj je dalo „gotovo vanzemaljski" izgled.

Izgubila je oko 12 kilograma u roku od dva meseca.

Bile su joj potrebne redovne transfuzije krvi zbog problema sa cirkulacijom i nedovoljnog kiseonika u telu, zbog čega je zadobila plav ten.

„Ljudi su se plašili da me pogledaju, posebno roditelji sa decom koja su se takođe borila sa rakom - zato što bi se, kad bi mene ugledali, verovatno uplašili za svoje dete", kaže ona.

„Kad sam se videla iz te perspektive, bilo mi je nelagodno i uplašila sam se."

Ubrzo posle toga, počela je toliko često da dolazi u bolnicu da su je zadržali.

Kad bi joj bilo najgore, između konstantne mučnine i spavanja, odbijala bi bolničku hranu.

Tad ne bi mogla da uči, a bilo je dana kada je bila toliko umorna da ne bi imala snage čak ni da se fotografiše, niti da se javi momku.

U tom stadijumu je imala tako strašan kašalj da je iskašljavala i krv.

Budila bi se posle noći pune svrabeža, hladnog znoja, bila je, priseća se, „gola voda", kao da se tuširala u bolničkom krevetu.

Ali onda joj se jednog dana, posle tri meseca hemoterapije, kašalj povukao. I drugi simptomi počeli su da popuštaju.

Terapija deluje, pomislila je.

Biopsija je potvrdila nadu i pozitivnu misao: rak je gubio bitku.

Odnos prema životu joj se ponovo promenio.

„Osećaj nemoći pretvorio se u nadu - a zatim u euforiju.

Kad dođete tako blizu smrti, odjednom poželite da živite život punim plućima."

• Kancer i visina: Da li postoji veza
• Rak prostate: Novi test uliva nadu

Bolničko odeljenje se od jednog bolnog mesta pretvorilo u dom.

Sprijateljila se sa medicinskim osobljem, a sa nekim pacijentima postala je vrlo bliska.

Karli je tad počela i da izlazi iz sobe. Akvarijum u dnevnom boravku na odeljenju privlačio je pacijente svih uzrasta.

Jedan stariji par, koji je tu bio na terapiji za različite, ali jednako fatalne vrste leukemije, često je primao hemoterapiju istog dana kad i Karli.

Jednog dana, muškarac joj je rekao da je njegovoj supruzi rečeno da neće poživeti do Božića.

„Sećam se da sam je zagrlila i poželela joj sve najbolje - taj par će mi zauvek ostati u mislima."

Kako je počela da se oseća bolje, Karli se sve više vraćala uobičajenom životu.

Njen dečko i prijatelji izvodili bi je na ručak, nekad bi se odvezli do Biči Heda.

Tamo se bele litice susreću sa morem - i tamo bi Karli planirala budućnost dok bi gledala kako se brodovi lagano pomeraju na horizontu.

Shvatila je da njene fotografije počinju da deluju na ljude, od kolega sa kurseva do predavača.

Slike nisu samo uhvatile fizičke i emocionalne posledice koje na nekom ostavlja prolazak terapije zbog raka, već su pokazale i da to iskustvo ne mora uvek da bude zastrašujuće - može biti i pozitivno, kaže Karli.

„Kad bih gledala slike koje sam tad snimila, osetila bih se snažnije, jer sam se na tim fotografijama gledala smrti u oči, ali je nešto u meni i dalje verovalo da mogu da preživim."

Karli je pokazala svoje radove drugima koji boluju od raka, i slikala je pojedine od njih na odeljenju.

Time bi započela razgovor, ili bi im izmamila osmeh na lice.

„Ako je istina da jedan običan osmeh, mali gest pomoći, ili lepa reč, mogu da promene kako se neko oseća, da joj ulepšaju dan, i da imaju pozitivan efekat na svaku ćeliju u nečijem telu, onda pozitivna fotografska priča može pomoći da se nekom promeni ceo život", kaže Karli.

„To može da ispadne odlučujući faktor nečije mentalne snage i da im dovoljno utiče na volju za životom tako mogu da proguraju kroz sve muke u nadi da će uskoro prestati.

„A to je, po mom mišljenju, ono što vam daje snagu da se održite u životu uprkos lošim prognozama."

Kad se Karlino lečenje okončalo, u septembru 2012, mogla je da se osvrne na svaku fazu svog putovanja, zabeleženog na 15 rolni filma i 150 fotografija, i da kaže kako je preživela rak.

Bio je to trenutak za slavlje.

Ipak, povratak u porodični dan - i „vraćanje svog života, deo po deo" - teško joj je pao.

Dok je vraćala kutije neiskorišćenih lekova, bila je tužna što više ne boravi u bolnici.

„Bolničko osoblje i neki pacijenti postali su mi kao porodica, jer smo izgradili veoma bliske odnose tokom svih tih meseci."

Nekoliko meseci kasnije, Karli je odletela za Kaliforniju i veći deo naredne godine živela je kod dečka.

Više puta je dolazila kući, i posetila je bolničko odeljenje radi prvog od dva godišnja pregleda.

Svaki put kad bi se vratila, osvrnula bi se u potrazi za poznatim licima: sestrama koje su je lečile, pacijentima s kojima je imala neke bitne momente.

Jednom prilikom, nekoliko godina po okončanju svog lečenja, poranila je na pregled i sela pored žene u čekaonici.

„Samo smo se pogledale i krenule su mi suze."

Bila je to žena čiji je muž rekao Karli da neće doživeti Božić 2012. godine.

„Nisam mogla da verujem da je to bila ona", seća se Karli.

„Takvi trenuci su predivni."

• Ona je spasla grudi hiljadama žena obolelih od raka, ali verovatno nikad niste čuli za nju
• Lečila je žene od raka dojke, a onda je i sama morala da se bori
• HPV vakcina smanjuje broj oboljenja grlića materice

Karli se brzo povratila strast za beleženjem života ljudi širom sveta. Provela je četiri meseca u Indiji tokom 2014. godine.

Radove koje je napravila na tom putovanju pobraće aplauze na Međunarodnim nagradama za fotografiju 2018. godine.

Iste godine, njena fotografija „Poslednji dan hemoterapije" iz serijala „Stvarnost traume" ušla je u uži izbor za Portret Britanije.

Unajmljena je da asistira fotografu Majklu Varliju za promotivne slike za Samerlend, novi film sa Džemom Arterton.

Dobijala je sve više i više pozivnica da učestvuje na izložbama, a kalendar joj se punio rasporedom snimanja.

Počela je da smišlja koncept projekta sa lokalnim centrom za pružanje palijativne nege Sent Vilfred, da radi portrete pacijenata sa rakom u poslednjoj fazi.

Htela je da zabeleži kako terminalne bolesti utiču na psihološko stanje, i kako pacijenti provode poslednje trenutke, bilo da probaju nove hobije ili se opraštaju sa voljenima.

Međutim, taj plan je naglo prekinut prošlog septembra kada je pozvao stariji brat Li.

Rekao joj je da je njihovom mlađem bratu, Džou, dijagnostifikovana Hočkinsova bolest - ista vrsta raka koju je Karli pobedila šest godina ranije.

„Oboje smo plakali preko telefona", kaže Karli.

Džo je imao samo 16 godina i tek što je krenuo na koledž. Rak mu je bio u ranijoj fazi nego kad je utvrđen Karli, ali baš kao i njegova sestra i on je mesecima bio bolestan pre nego što je dobio dijagnozu.

Lekari su uzrok svraba na koji se žalio, najpre pripisivali „suvoj koži", ili čak njegovoj bujnoj mašti.

„Nije bio spreman za tu dijagnozu. Nismo bili ni mi", kaže Karli.

Hočkinsova bolest

Džo je pokušao da živi onoliko normalno koliko se može.

Provodio je vreme sa devojkom, učio da vozi i pravio planove za karijeru.

Ali, kako je sve češće morao da odlazi u bolnicu, počeo je da podbacuje sa ocenama i da gubi kontakt sa nekim prijateljima.

Pošto je htela da provodi više vremena sa njim, Karli ga je prošle godine pitala može li da fotografiše njegovo putovanje s rakom.

Pristao je.

Karli je šesnaest godina starija od Džoa, i odselila se iz porodičnog doma dok je on još bio mali.

Ali kao njegova jedina sestra, uvek se osećala odgovorna za njega.

Učila ga je da crta i slika dok je još bio dete.

Kasnije, kada se Karli odselila u London zbog studija, retko su se viđali.

Pri svakoj poseti, primetila bi da je on malo viši, i da mu je glas malo dublji.

No, sad kad je stajala iza foto-aparata u njegovom bolničkom odeljenju, beležila je promene na njemu svakom novom fotogografijom.

Kosa koju je najpre obojio u plavo, a zatim u drečave nijanse pošto je znao da će ostati bez nje, otpadala mu je dok nije obrijao glavu, kao svojevremeno i Karli, da mu ne bi bila svuda po odeći i podu spavaće sobe.

Na fotografijama je počeo da pokriva glavu, a razmišljao je i o tome da nosi periku.

Od steroida koje je uzimao tokom priprema za sledeću fazu hemoterapije je ostario, i doživeo još jednu dramatičnu posledicu.

„Džo se toliko ugojio da nisi mogao da ga prepoznaš. Na slikama su se videle i strije koje je dobio od naglog gojenja", kaže Karli.

Sve više i više Džo se obraćao Karli za podršku i savet.

Kad je bio mali, gledao ju je kako prolazi kroz lečenje od raka; znao je šta je ta bolest uradila njegovoj sestri, ali i kako je slama.

„Čak i kad bi bio pun strepnji i bojazni, to što sam se ja oporavila značilo je da mogu da mu pružim nadu i pozitivnu energiju da nastavi lečenje", kaže ona.

Pošto je Džou rak bio u manje poodmakloj fazi nego njoj, mislila je da će lečenje ići brže a njena serija fotografija biti kraća.

Zbirka slika trebalo je da predstavi kako jedan mladi čovek pobeđuje rak.

Međutim, prva runda hemoterapije nije bila uspešna.

„Te vesti su nas sve mnogo potresle. Naš odnos se promenio, postao malo nestabilniji", kaže Karli.

Pošto se bolest vratila, Džo će morati da prođe kroz još četiri meseca hemoterapije i autologne transplatacije matičnih ćelija.

Kosa, koja je taman počela da mu raste, opet je počela da opada.

Džo je rekao da više ne bi hteo da bude fotografisan - odluka koju je Karli razumela i poštovala - ali je vremenom razvio odlučnost i novu pozitivnost. Nekih mesec dana kasnije, predomislio se oko slikanja.

„Najviše sam volela sliku njega kako se okreće, zamišljen. Tu je znao šta sledi, a oči su mu bile zagledane u daljinu", kaže Karli.

„Na slici se vidi kako se promenio i kako se navikao na ulogu mladog čoveka obolelog od raka."

Uprkos savetima, Džo je prekinuo terapiju matičnim ćelijama.

Plašio se da će mu neželjene posledice - teškoće sa disanjem, problemi sa kožom, žutica i dijareja, do kojih dolazi ako donorske ćelije napadnu domaćina - upropastiti život.

Ubrzo po toj odluci, u maju, snimci su pokazali pozitivan rezultat.

To je značilo da je u remisiji i da može da se pridruži porodici na odmoru na Menorki, a zatim i na Lijevom venčanju.

Ići će na redovne preglede narednih meseci. Izgubio je kilograme, ali je kosa, konačno, počela opet da mu raste.

Karli kaže da njene slike beleže kako se celoj porodici promenio život u vreme kad su i njoj i Džou „telo, um i duša bili na iskušenju do krajnjih granica".

„Fotografije koje sam snimila, i one na kojima sam ja, i one na kojima je Džoi, vraćaju neke bolne uspomene, ali me isto tako podsećaju koliki kapacitet ima ljudsko telo da izdrži takve paklene muke."

„U tim fotografijama samo se nazire kako je to vreme izgledalo, ali se ja nadam da publika može da vidi ne samo užasavajuće aspekte bolesti, već i obećanje koje se oseti kad se preživi rak, i ogromna nada za duge koji se suočavaju sa sličnim oboljenjem."

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 03.16.2021)