Звук воде која отиче
Данас 12.04.2021 | Пише: Тања Ступар Трифуновић
Архипелаг магазин Ана је сједила на двосједу и зачарано зурила у телевизор. У једном тренутку је престала да слуша ријечи, само су се смјењивале слике. Призори голог ужаса. Она је плакала. То није престајало. Те слике. И завијање сирене хитне помоћи која се једина пробијала кроз удаљени и загубљени звук живота. Протезало се у бескрај.
Ана, дрмао ју је муж за раме, Ана. Али она није могла да се пробуди из свог страшног сна. Из откровења да је свијет, скупа с њом, потонуо у бесмисао. Наједном је открила да више не зна да плива по овој стварности, да јој је све оно што је мислила да зна неповратно исцурило кроз прсте. Прожимала ју је неиздржива немоћ. То осипање свијета у неке искривљене и болне фрагменте пројектоване у телевизијске слике бестијалности и бола, то је човјек лишен човјека.
