Ускрс у Сандбостелу

Пропадам лагано, али знам, сигурно. Можда је последња година овог бедног живота. (...) Хладноћа улази у кости. Собу уопште не проветравамо, јер су рупе на зидовима од таванице до пода. Спавамо у оделима, не би ли нам било топлије. Чује се тутњава у даљини, нарочито ноћу. Само нас још Руси могу угрејати. У њима је наш спас, у њима је наш васкрс, само да буде што пре, сви смо много, много бедни...” Ове речи записао је у свом дневнику 19. јануара 1945. Петар