Психологија и здравље: Зашто се осећамо добро кад псујемо
Изненадна агонија кад ударите мали ножни прст може да натера и најпристојнију особу да испсује све по списку. То је готово као рефлекс, али зашто нам ружне речи пружају толики осећај олакшања? Одлучили смо да мало истражимо научну позадину псовања.
Зашто се толико добро осећамо кад опсујемо?
Да ли је то зато што знамо да смо тад неваљали или се нешто заиста промени у нашем мозгу и телу кад користимо ружан речник?
Сви смо то већ радили, ударили мали прст на нози, исекли су нас у саобраћају или смо просули кафу.
И одједном смо кренули да псујемо као кочијаши.
Инстинктивно, ми посежемо за ружном речи - обично задовољавајућим низом експлозивних консонанти - и, као да се ради о некаквој магији, стичемо одређени ниво моменталног задовољства.
У реду, неки од нас псују више од других, а понекад би људи могли да псују чак и кад су срећни.
Али морате да признате да се псује у свим културама и на сваком језику, а није чак можда ни јединствено само за људе (о томе мало више касније).
Дакле, шта је научна позадина ружног речника?
Шта је псовање?
„Псовање је веома, веома тешко дефинисати&qуот;, каже докторка Ема Бирн, стручњакиња на ову тему и ауторка књиге Псовање је добро по вас.
Она каже да је то нека врста језика који користимо у шоку, запрепашћењу, усхићености, да бисмо били смешни или увредљиви…
Али је то културолошки феномен који има смисла само у оквиру заједнице, лингвистичке групе, друштва, земље или вере.
„Ми одлучујемо шта је тачно псовање консензусом.
„А велики део тог консензуса има везе с тим шта је табу у датој култури: на неким местима се вређају на делове тела, негде на животињска имена, негде на болести, негде на одређене телесне функције&qуот;, објашњава докторка Бирн.
Али постоји један кључни елемент у псовању: „Да би имало одређени емотивни ефекат, морате да се играте с табуом у датом друштву.&qуот;
У случају да није до краја јасно, докторка Бирн каже: „То је она врста језика који не бисте користили у одређеним околностима, на пример, на разговору за посао или кад први пут упознајете партнерове родитеље.&qуот;
У том случају, зашто псујемо?
„У стресној ситуацији или кад се деси нешто неочекивано, чини да се да је наша рефлексна реакција да псујемо.
„И на неки начин осећамо се добро!&qуот;, каже Гади, редовни слушалац ВВЦ-јевог Светског сервиса.
А други слушаоци су сагласни:
„Кад псујем, то може да буде из радости, крајњег изненађења или дубоког жаљења, бола или беса.
„Чини се да је то најекспресивнији начин да искажете неку емоцију&qуот;, каже Михаил.
„Наиђе ми аутоматски, без размишљања, и одмах се осетим боље&qуот;, каже Е.
„Не псујем много. Мислим да ако то користите често, губи снагу.
„Желите то да сачувате за прилике кад је стварно корисно&qуот;, додаје Клара.
Наравно, можда постоје људи који апсолутно никад не псују, али многи од нас ће се поистоветити с оним о чему говоре ови слушаоци: тај изненадни осећај олакшања кад се послужите ружним речником, осећај да су неке речи наелектрисане додатним слојем енергије.
Докторка Бирн каже да је једна од најзанимљивијих ствари на које је наишла током истраживања [анализе медицинских случајева] била чињеница да чак и људи који су доживели нешто што се зове хемисфероктомија [кад уклоните једну страну човековог мозга због неке непоправљиве штете] може да изгуби способност говора, али не сасвим.
„Кад уклоните нечију леву хемисферу или имате некога чија је лева хемисфера тешко оштећена можданим ударом и особа је изгубила већину способности говора, углавном ћете установити да је она и даље способна да псује&qуот;, каже докторка Бирн.
„Изгледа да градимо неке веома снажне емоционалне везе с одређеном врстом језика и да се оне похрањују одвојено од остатка нашег речника.
„Можете да уклоните део нечијег мозга и потпуно негирате нечију способност да се служи језиком на начин који је тенденциозан и планиран, као што ја то чиним сада. Али они и даље могу спонтано да опсују.&qуот;
„Псовање је толико снажно везано за емоције да су покрети мишића неопходни да би се изговориле псовке похрањени на више места.
„Тако да имамо 'бекап' кад треба да их користимо&qуот;, каже докторка Бирн.
Да ли замењена реч може да уради посао?
„Запитао сам се има ли сврхе псовати кад нас нешто боли и да ли то уопште помаже&qуот;, каже доктор Ричард Стивенс, виши предавач психологије на Универзитету у Килу и особа задужена за њихову „Лабораторију псовки&qуот; у којој спроводи експерименте.
Један експеримент да би се видело да ли псовање може да нам помогне да се изборимо са болом или екстремним ситуацијама просто се састоји од гурања руке у кофу пуну леда, да би се видело колико дуго можете да издржите.
Он то ради на једној особи двапут: једном уз помоћ правих псовки, а други пут уз помоћ пристојних замена.
Стручњаци су открили да кад се користе праве ружне рећи, људи боље издржавају и успевају дуже да задрже руку у леду, али кад су употребљаване потпуно арбитрарне замене, оне нису функционисале јер нису имале емотивни ефекат праве псовке.
Али зашто је то тако?
„Обично видимо да долази до убрзаног рада срца током псовања, у поређењу са неутралном речи.
„То указује на неку врсту емоционалне реакције на псовање, а ми знамо да је псовање неке врста емоционалног језика&qуот;, каже доктор Стивенс.
„И тако је наша радна хипотеза да је кад људи опсују због бола, они практично подижу ниво стреса и покрећу феномен по имену аналгезија изазвана стресом [кад сте неосетљиви на бол], што је део шире реакције по имену бори се или бежи&qуот;, додаје доктор Стивенс.
„Обично не псујем&qуот;, каже Колин, још један слушалац.
„Али пре неколико година, морали су да ме спасавају са планине после несреће. Гадно сам ишчашио раме и морали су да ме ставе на санке да би ме спустили са планине.
„Свако труцкање била је агонија. Све што сам могао да радим било је да псујем, све док се нисмо спустили са планине.
„Ниједна друга реч није помагала.&qуот;
- Како се наша личност мења док старимо
- Правопис и дописивање: Да ли је тачка знак да смо непристојни
- Зашто су неки људи окрутни и уживају у туђем болу
Псовање на језицима
Знајући оно што знамо сада, да ли псовање звучи исто у свакој култури?
Чини се да Светски сервис има неке предивне слушаоце поганог језика који су спремни да ускоче и помогну нам још једном:
„Шпански је веома креативан језик кад је у питању псовање&qуот;, каже Клара, „зато што кад чујете неког ко је изузетно бесан, добијате читаве реченице, са субјектом, предикатом и објектом, и читаве приче са разрађеним заплетом.
„Све кроз псовање.&qуот;
Џејн са Малте каже: „Најувредљивија ствар коју вероватно можете да кажете неком овде превела би се као 'сперма'.
„Што је необично, зато што на другим језицима не бисте назвали неког тако а да вас људи не погледају чудно.&qуот;
„Руски је најбољи језик за псовање. Има толико увредљивих ствари, скоро било шта може да постане увредљиво! Култура псовања овде сеже дубоко у нашу књижевност.
„И буквално је немогуће замислити руску особу која не псује&qуот;, каже Михаил.
„Има неких занимљивих псовки на мандаринском кинеском, а говоре о томе да радите нешто ружно вашим прецима 18 колена уназад&qуот;, каже Жаклина.
„На пример, 'Урадићу то и то твојој мајци, твојој баки, свим твојим прецима 18 колена уназад'. Заправо сам то рекла свом оцу, и где сам онда ту ја?&qуот;
Постоји још једна кинеска увреда која помиње корњачина јаја и која проистиче из веровања да су мајке корњача промискуитетне... тако да кад некога назовете „корњачиним јајетом&qуот; практично доводите у питање ко му је отац.
И тако, иако садржај псовања уме да буде веома различит широм света, псовање делује као универзално својство читаве људске културе.
Али шта је са животињама, да ли и оне псују?
Али не псују само људи.
Докторка Ема Бирн каже да постоје неке фасцинантне студије на шимпанзама које практично подразумевају усвајање шимпанзи и њихову увођење у проширену верзију породичног живота.
Амерички стручњаци за примате Дебора и Роџер Футс „разговарали су у присуству ових шимпанзи искључиво користећи знаковни језик&qуот;.
„И они су научили шимпанзе знаковима за разне ствари&qуот;, каже докторка Бирн.
У дивљини, шимпанзе комуницирају бацањем својих фекалија - али Футсови су то претворили у строги табу, научивши на ношу шимпанзе које су делиле дом са њима.
„Једном кад су то урадили, шимпанзе су почеле да користе знак које су научиле да опишу 'пражњење црева или прљавштину', на исти начин на који говорници енглеског језика користе реч за све што има везе са пражњењем црева&qуот;, каже докторка Бирн.
„Шимпанзе би је користиле да изразе фрустрацију, користили би је да се противе нечему, користили би тај знак да назову друге шимпанзе 'прљавим мајмуном', што је била најгора увреда коју су могле да смисле.&qуот;
И не само то, „ове шимпанзе би збијале шале са каком&qуот;, каже научница.
„Роџер и Дебора Футс пишу о томе како би пролазили кроз лабораторију и чули те шимпанзе како ударају једни другима надланицом доњи део браде [знак за 'прљаво'] толико јако да би им зуби зацвокотали&qуот;, додаје доктор Бирн.
И тако, уместо да се гађају изметом, ове шимпанзе су научиле да бацају ту идеју о измету једни на друге.
„И то је, за мене, био вероватно један од најзанимљивијих делова истраживања које сам радила за књигу: свест о томе да чим имате табу и начин да га изразите, јавља се феномен попут псовања&qуот;, закључује докторка Бирн.
Приредила и проширила: Ева Онтиверос
Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук
(ББЦ Невс, 05.09.2021)
