Za neke si bio Milord, za druge Đorđe. Za mene – Tata

Reči, sećanja naviru… sa tastature moram da obrišem čak i poneku suzu. Ne znam odakle se našla tu. Toliko sam tekstova napisao, o toliko velikana su reči išle nekako same. Prsti su klizili po tastaturi kao po klavirskim dirkama. Eh, ćale… ne ide mi sada to baš tako lako. Svaka reč kao da boli, kao da otvora neko sećanje… A bilo ih je. Svi su me uvek pitali kako je to biti tvoj sin? Nisam to pitanje godinama razumeo. Uvek sam se šalio i govorio: Nemam pojma, nemam