За неке си био Милорд, за друге Ђорђе. За мене – Тата

Речи, сећања навиру… са тастатуре морам да обришем чак и понеку сузу. Не знам одакле се нашла ту. Толико сам текстова написао, о толико великана су речи ишле некако саме. Прсти су клизили по тастатури као по клавирским диркама. Ех, ћале… не иде ми сада то баш тако лако. Свака реч као да боли, као да отвора неко сећање… А било их је. Сви су ме увек питали како је то бити твој син? Нисам то питање годинама разумео. Увек сам се шалио и говорио: Немам појма, немам