Упражњавање носталгије
Данас 24.05.2021 | Пише: Божо Копривица
Из корнера Стамбол капија, или бифе Централ или Видин капија, или све ове кафане у истом дану. Пролеће 1976, Милан Милишић и ја и кајсијевача. Мењало се, дуг је дан, сликарско-књижевно друштво и Дон Жуан који се враћа из рата, Цоле Дечермић.
Знао је више стихова од нас. Те среде Милишић “није био склон” поезији Бранислава Петровића и због тога смо се докачили. Трајало је то, стих по стих, фусноту по фусноту, кајсијевачу по кајсијевачу… Па готово да ријешимо “то на шаке”. Извукао бих дебљи крај, Милишић је пливао “лептир”, па до Срђа као да плива “слободно”. А онда Милишић, из небуха, одакле си ти? – Из града Н. – То је једини град у залеђу у којем сам имао “неки лијеп комплекс”. Помислио сам да је
