Холандија и уметност: Ротердамски музеј изложио читаву колекцију - више од 150.000 слика

Сунчеви зраци одбијају се од фасаде прекривене огледалима, док планинари изводе вратоломије на импозантној четрдесет метара високој грађевини у облику казана.

Ово је Депо у холандском граду Ротердаму, који је за јавност отворен у суботу.

Већина музеја има капацитет да изложи само мали проценат дела.

Депо излаже читаву колекцију слика музеја Бојманс-Ван Бенинген од више од 150.000 примерака.

Други европски музеји су ступили у контакт с њим, да би истражили како могу да деле његов складиштени простор на амбициозне, до сада никад виђене начине.

• Где је најскупља слика на свету
• Склопљен насложенији древни мозаик - има пет милиона делова
• Склопљен насложенији древни мозаик - има пет милиона делова

Са одразом ротердамског урбаног пејзажа у високом, закривљеном екстеријеру, идеја је да кад људи погледају у Депо виде себе.

То је тематска амбиција која се наставља и изнутра.

Док се уздижемо у небеса у стакленом лифту, примећујем Пикасову Сиву сову и накитом опточену таписерију холандске уметнице Сузан Драмен: древне артефакте који се отимају за пажњу заједно са савременом ризницом.

Еклектична колекција видљива је с атријума на шестом спрату.

Док посетиоци разгледају, провидне степенице их подстичу да истражују ван властитих зона комфора и откривају сасвим нове светове.

У традиционалним галеријама, главне атракције заузимају ударна места у пространим ходницима.

У Ријксмузеуму, Лувру или Праду, љубитељи би могли да похитају до Ноћне страже, Мона Лизе или неке слике Хијеронима Боша, док прагматични распоред Депоа приморава посетиоце да мењају навике.

Процењује се да је читава колекција вредна осам милијарди долара, али су дела овде послагана према типу и величини, уместо према вредности и статусу.

Хијерархија је намерно разбијена.

Подаље од атријума, у складиштеном простору морају да се носе бели мантили.

Ходамо по белим лепљивим најлонским отирачима, прављеним тако да одбију бубе и прашину како би уметничка дела остала заштићена и очувана.

Слике су постављене на покретним белим жичаним сталцима од таванице до пода прикаченим на шине.

Оне могу да се извуку, али то строго сме да ради само музејско особље, да би представило радове неких од најцењенијих светских мајстора.

Видети ове старе мајсторе у новом светлу позива публику да почне да цени уметност онако како је види, уместо из наметнуте или унапред створене перспективе.

Идеја је да се овај простор учини пријемчивијим за оне које плаше монументални музеји.

Чују се уздаси док се дело Салвадора Далија у висини плафона извлачи на сталку као књига са полице у библиотеци.

Остајете без даха кад угледате таква ремек-дела окачена готово као предмети изложени у шведској робној кући за намештај.

„Безбедни смо као народна банка, морамо да будемо&qуот;, уверава ме Ина Класен, једна од директорки музеја.

Чак ни директори немају биометријске исправе неопходне за улазак у безбедне зоне у оквиру ове непроцењиве колекције.

Постављање дешавања иза сцене у први план значи истаћи колико је важан рада кустоса за савремену културу.

Рестаурација и конзервација врше се пред очима јавности, док особље гледа кроз микроскопе.

Ротердамски градски пејзаж пружа драматичну позадину, претварајући процедуре које се одвијају иза кулиса у готово театралне поставке.

Понекад је тешко разликовати уметност од живота и разлучити где се тачно налази граница.

Инжењери висе наглавачке, чистачи у сјајним комбинезонима вуку за собом усисиваче поред нас у лифту.

Унутрашњи, индустријски бетон у складу је са концептом да је ово радни простор и практично решење за проблеме са складиштењем као што су бескрајне јавне колекције некада угрожене од поплава.

Оригинални музеј овде је морао да буде затворен након што се годинама патио са поплавама, а могао је и да прикаже само врло мали проценат уметничких дела.

Уз нагласак на одрживост, тоалети у згради испирају се кишницом која се скупља на крову, где расту брестови.

То је симптоматично за простор који жели да се уклопи у локалну животну средину једнако као што жели да се истакне у њој.

Депоов одговор на проблем излагања и складиштења свих музејских експоната пружио је свету уметности вредан преседан.

Лондонски Музеј Викторије и Алберта ће 2023. године отворити Источно складиште В&амп;А на бившој локацији Олимпијских игара из 2012. године, повевши посетиоце иза кулиса у „непосредно искуство&qуот;.

Али Ина Класен сматра да ће Депо остати једини такве врсте.

„Имали смо простор и идеју да то урадимо на стварно радикалан начин, не мислим да свако може то да уради овако.&qуот;

Све фотографије подлежу ауторским правима

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 11.08.2021)