Цртани филмови и деца: Шта се крије иза „Лепотице и звери“ и других чувених Дизнијевих филмова

Дизнијева верзија прича трагичну причу о Бели и принцу претвореном у длакаву звер.

Она потиче од љубавне приче из 16. века између француске дворске слушкиње и човека са неизлечивим бујним растом длака.

Ево истинитих прича које се крију иза Лепотице и звери и неких других Дизнијевих класика.

• Том и Џери: Вечита борба мачке и миша
• Зашто и после 30 година волимо Нинџа корњаче
• Како је Мики Маус пекао ракију и слушао Радио Београд

Лепотица и звер

Дизнијева верзија је заснована на бајци Ла Белле ет ла Бете из пера Габријеле-Сузан Барбо де Вилнев, објављеној 1740. године.

Француска списатељица била је инспирисана стварном причом из живота Петруса Гонсалвуса и његове будуће невесте Катарине.

Петрус је боловао од хипертрихозе, од које су му тамне густе длаке расле свуда по телу и лицу.

Пресељен је са родних Канарских острва и одведен да живи међу француском краљевском породицом, која се због његовог стања према њему опходила као према забавној накази.

Катарина, дворска слушкиња, није знала за његов неизлечиви раст длака све док се пар није срео на дан њиховог венчања, али јој то није сметало.

Њих двоје су имали четворицу синова, од којих су двојица наследила то стање, као и три ћерке које су га такође имале.

Породица је постала славна широм Европе.

Звонар Богородичне цркве у Паризу

Дизнијев анимирани филм из 1996. године прича причу о томе како се прелепа Ромкиња Есмералда спријатељила са Квазимодом, грбавим звонарем катедрале Нотр Дам у Паризу.

Та прича је заснована на истоименом роману Виктора Игоа, објављеном 1831. године, и све донедавно сматрала се потпуно фиктивном.

Али 2010. године академици су открили референце на „грбавог&qуот; резбара у мемоарима Хенрија Сибсона, британског вајара из 19. века који је радио на катедрали у време кад је књига написана.

Документи су пронађени током чишћења куће у Пензансу, у Корнволу, и сада су саставни део колекције британског музеја Тејт.

Покахонтас

Дизнијев филм прича причу о томе како је Покахонтас у 17. веку спасла живот енглеском истраживачу Џону Смиту, пошто су га напали индијански „дивљаци&qуот;, а њих двоје су се након тога заљубили једно у друго.

Права историја односа између америчких Индијанаца и колонизатора малко је бурнија.

Нација Повхатон, потомци праве Покахонтас, жалила се Дизнију тврдећи да филм „преко сваке мере извитоперује историјске чињенице&qуот;.

Покахонтас је рођена око 1596. године и звала се Матоака.

Њен надимак, Покахонтас, значи „несташна&qуот;.

Заробили су је енглески колонизатори кад је имала 17 година и држана је као талац више од годину дана.

Да би била пуштена на слободу, пристала је да се уда за 28-годишњег Џона Ролфа и променила име у Ребека Ролф.

Преселила се с њим у Лондон и родила сина.

Породица је покушала да се врати у Вирџинију, али је Покахонтас умрла на том бродском путовању у 21. години.

Прави Џон Смит описао је време које је провео са племеном Повхатон у три различите верзије, али му је требало 17 година да призна да му је Покахонтас спасла живот.

Мулан

У филму из 1998. године, Мулан се маскира као мушкарац да би заузела место болесног оца у кинеској војсци.

Дизнијева верзија заснована је на Балади о Мулан, песми написаној у 4. или 5. веку у Кини.

Хуа Мулан је описана као ратница, за коју се каже да је била добар познавалац кунг фуа и руковања мачем.

Историчари не верују да је била стварна, али неки кажу да би могла бити заснована на неким инспиративним Кинескињама из тог доба.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 12.05.2021)