Prljava Srbija

U strahu pred belinom papira. Plašim se da pišem u prazno, da je ono o čemu pišem već toliko puta pre napisano, da je to već neko drugi napisao. Plašim se da ono o čemu pišem niko više ne želi/ne može/neće da čita. Plašim se okretanja glave. Plašim se reči „to nije moja stvar/to se mene ne tiče.“ Plašim se voljnog neznanja. E, tu počinje priča o pripadanju. Plašim se pripadanja – ali to je već materijalna stvarnost koja je za mene jedina realnost. Jer pripadanje