Пише Дејан Жујовић: Наканегх Дицх

Спремало се још једно врело вече над Анкаром. Иавуз је с веранде сетно посматрао башту у своме дворишту. Некада је то цвеће неговала његова покојна супруга. Полако је устао, одгегао се до мале дворишне шупе и узео црево. Док је оскудни млаз воде ишао, прашина која се подигла заголицала му је грло. Године дувана су дошле на наплату. Јако се накашљао, губећи дах и савијајући се дубоко унапред. Хиљаде малих водених честица су излетеле из његових плућа. Ветар који