Piše Dejan Žujović: Nakanegh Dich

Spremalo se još jedno vrelo veče nad Ankarom. Yavuz je s verande setno posmatrao baštu u svome dvorištu. Nekada je to cveće negovala njegova pokojna supruga. Polako je ustao, odgegao se do male dvorišne šupe i uzeo crevo. Dok je oskudni mlaz vode išao, prašina koja se podigla zagolicala mu je grlo. Godine duvana su došle na naplatu. Jako se nakašljao, gubeći dah i savijajući se duboko unapred. Hiljade malih vodenih čestica su izletele iz njegovih pluća. Vetar koji