Da li će tetoviranje najzad biti prihvaćeno kao umetnost

„Kada sam počinjao, na tetovaže se gledalo kao na nešto što je namenjeno ljudima sa margine i buntovnicima", kaže dr Vu (pravo ime: Brajan Vu), cenjeni losanđeleski tatu umetnik, koji ima 1,8 miliona pratilaca i klijente iz sveta džet-seta, poput Džastina Bibera, Majli Sajrus i Drejka.

„Vodim poreklo iz veoma tradicionalne imigrantske azijske porodice, i stoga ne čudi što moji roditelji nisu bili presrećni pozivom koji sam odabrao."

Međutim, četrdesetjednogodišnjni Vu, koji kao početnu cenu za svoje usluge traži 2.500 dolara, tvrdi da pominjanje mastila za tetoviranje danas ne izaziva unapred negativan stav.

„Moje mušterije su advokati, doktori, političari, deca koja slave 18 rođendan, bake i deke... najrazličitiji ljudi dolaze u moj studio", objašnjava on.

„Ne tako davno, bio bih jedini istetoviran u društvu, ali 2022. će u nekom prostoru pre štrčati osoba koja nema tetovažu.

„Danas moji roditelji gledaju blagonaklono na posao kojim se bavim."

• Koji deo tela je najbolniji za tetoviranje
• Tetoviranje u Japanu: Od jakuza, preko navijača do hipstera
• Tetovirani maneken koji se ruga policiji

Vuov komentar odražava fenomen savremene sveprisutnosti tetovaže.

Prema anketi koju je 2015. sprovela kompanija „YouGov", petina odraslih Britanaca ima tetovažu, dok su skorašnji podaci koje je u Americi prikupio Ipsos pokazali da 30 odsto stanovnika te države imaju na sebi makar jednu tetovažu (broj koji raste do 40 odsto ako se ispitanici ograniče samo na mlađe od 35 godina).

Ono što je nekada shvatano kao supkultura i što se češće vezivalo sa mornarima-nomadima i bandama bajkera nego sa srednjom klasom, danas predstavlja masovni sveprisutni mejnstrim pokret i industriju u kojoj se godišnje obrne tri milijarde dolara.

Kao da postoji nepisano pravilo prema kom najveće pop zvezde (Post Maloun, Bili Ajliš) i sportisti (Lebron Džejms, Lionel Mesi) treba da imaju tetovaže svuda po telu i licu, podstičući obožavaoce da krenu njihovim stopama.

Pojedine velike modne kompanije koriste istetovirane slavne ličnosti kako bi brend učinile provokativnijim (gusto istetovirani komičar Pit Dejvidson je nedavno bio lice brenda H&M).

Avio-kompanija „Virgin Atlantic" dozvoljava osoblju da ponosno zavrnu rukave tokom dužih letova.

A američka vojska je, pozivajući se na „promenu društvenih normi", smekšala dugo važeća pravila o zabrani vidljivosti tetovaže na vojnicima u njenim redovima.

„Nesporono, tetoviranje je svuda oko nas", objašnjava Met Loder, profesor umetnosti na Univerzitetu u Eseksz, stručnjak za istoriju tetovaže.

„Za različku od prošlih vremena, danas je tetovaža sastavni deo kulture."

Loder dodaje:

„Pre neki dan sam u sandučetu našao reklamni letak Britanske pošte na kome otac malog deteta ima tetovažu duž cele ruke.

„Nekada bi javnost kritikovala konzervativnu organizaciju poput pošte ako bi prosleđivala materijal sa takvom sadržinom. Sada se na to gleda kao na nešto što je napredno."

Međutim, Loder insistira na tome da tetovažu ne treba da shvatimo kao „fenomen", već kao istorijski „medijum" koji prenebregava sopstveno nasleđe oslanjajući se jedino na ono što je trenutno popularno.

Kako bismo dobro razumeli šta sve tetovaže obuhvataju, kaže on, moramo se vratiti daleko unazad.

„Tetoviranje je kao komercijalni umetnički oblik na Zapadu bilo prisutno tek oko 140 godina", objašnjava on, napominjući da je jedan od najvažnijih zamajaca u tom procesu bio kralj Džordž Peti.

On je kao tinejdžer, tokom putovanja u Japan, 1881, dao da mu izrade „željenu" tetovažu zmaja na ruci.

Nasuprot tome, dodaje on, „moramo imati na umu da postoje fizički dokazi tetoviranja koji datiraju čak iz 3250. godine pre nove ere."

---

Pogledajte video

---

Drevno poreklo

Loder pritom misli na Ecija, evropskog, preciznije tirolskog ledenog čoveka.

Njegovo zamrznuto telo je bilo konzervirano ispod alpskih glečera duž autrijsko-italijanske granice, kada ga je - 5.300 godina kasnije, tokom šetnje Alpima - pronašao zaprepašćeni bračni par iz Nemačke.

Na njegovom telu je pronađena 61 tetovaža (zapravo, reč je o nizu horizontalnih i vertikalnih linija).

Među njima su i one za koje se pretpostavlja da su imale terapeutsku namenu, sudeći po akupunkturi - grupisane su u predelima Ecijevih zglobova i donjem delu leđa, mestima koja su, prema antropolozima, uzrokovala degenerativan poremećaj i bolove kod ledenog čoveka.

Na telima drugih otkrivenih starodrevnih leševa nalazimo čak daleko složenija rešenja.

„Gebeleinski čovek", izložen u Britanskom muzeju već više od jednog veka, ima ispreplitane tetovaže bika i ovce na nadlaktici.

Prirodno mumificirani leš datira iz staroegipatskog predinastičkog perioda, pre oko 5.000 godina, kada su se tetovaže trajno urezivale pod kožu usled korišćenja supstance na bazi karbona [stručnjaci pretpostavljaju da je reč o nekoj vrsti gareži].

Takođe, postoje dokazi koji upućuju na zaključak da su se i staroegipatske žene tetovirale, pri čemu stručnjaci smatraju da su pribegavale urezivanju u kožu da bi bogovi zaštitili njihove bebe tokom trudnoće.

Naučnici su 1981. godine otkrili Amaunet, sveštenicu boginje Hator u Tebi, što je dalje dovelo do otkrića običaja bogatog tetoviranja mumificiranih leševa u predelu donjeg stomaka.

Gusto istetoviranu ratnicu-sveštenicu poznatu kao „Princeza Ukoka" otkrili su davne 1993. arheolozi u Atlajskim planinama, koje se protežu duž Rusije, Kine, Mongolije i Kazahstana.

Otkriće ovog leša starog 2.500 godina naročito je bilo važno zbog očuvanosti kože i torzoa sa brižljivo izrađenim prelepim ilustracijama mitskih bića, među kojima su i rogovi jarca.

Princeza, za koju se veruje da je umrla kad joj je bilo 25 godina, bila je pripadnica Pazirika, plemena iz skitskog doba koje je tetovažu shvatalo kao obeležje društvenog statusa, kao i znak po kom će bližnji moći međusobno da se prepoznaju na onom svetu.

Sva ta otkrića, prema Loderovom shvatanju, pobijaju tvrdnje da je tetoviranje, takoreći, novi „trend" - na kraju krajeva, reč je o jednom od najstarijih zabeleženih umetničkih oblika.

Prema Loderu, „želja da podelimo sa okolinom naše priče i naše želje pomoću tetovaže predstavlja duboko ukorenjenu ljudsku potrebu".

Ipak, iako su neki dugo vremena smatrali da je tetovaža služila kao ukras, ona je takođe predstavljala neku vrstu surovog brendiranja.

U antičkom svetu Stare Grčke i Rima, označavala je kaznu i sramotu, bila je nasilno obeležje osuđenika i seksualnih radnica/radnika.

Reč je o jezivoj praksi koja je opstala dugo posle pada Rimskog carstva, sve do američke trgovine robovima i Holokausta.

Ali paralelno s tom tradicijom, za pripadnike društvene elite ona je ostala primamljivo iskušenje.

• Tatu majstor Aušvica – i njegova tajna ljubav
• Istetovirala 16 Eminemovih slika na telu i oborila Ginisov rekord
• Francuz sa najviše tetovaža ne može više da radi u jaslicama

Draž selebritija

U sjajnoj knjizi Subverzivna tela: Tajna istorija žena i tetovaže, autorka Margo Miflin istražuje praksu tetoviranja nogu i gornjih delova ruku - mesta koja se lako mogu prekriti odećom - kom su pribegavale žene iz visokog društva 19. veka u Evropi i Americi.

Jedna od prvih tatu umetnica u Americi bila je Mod Vagner, koja je tehniku tetoviranja naučila od muža i počela da radi 1907.

Džesi Najt, koja je 1921. počela profesionalno da tetovira, najverovatnije se može uzeti za pionirku na tlu Britanije.

Miflin smatra da su tetovaže za žene uvek podrazumevale kontrakulturne poruke.

„Tetoviranje znači da žene mogu slobodno da se ophode prema sopstvenim telima", objašnjava ona.

„U tome je razlika u odnosu na muškarce, jer su žene išle direktno nasuprot prirodi na način koji je dugo bio zabranjen.

„Tako su dale novo značenje svojim telima."

Ona kaže da je „mračna senka" Drugog svetskog rata - kada su, tokom Holokausta, nacistički vojnici tetovirali jevrejske zatvorenike radi obeležavanja - dovela do pada broja ljudi koji žele da im se mastilom iscrta koža.

Međutim, opšte raspoloženje se ponovo promenilo krajem 1960-ih, delimično zahvaljujući uticaju Dženis Džoplin, heoroini rokenrola, smatra ona.

„Dženis je na zglobu ruke imala istetoviranu čuvenu firentinsku narukvicu, koju je svako mogao da vidi, kao i srce iznad dojke", objašnjava Miflin.

„Ona je zapravo preokrenula tok - pomogla je da tetovaže postanu primamljiva mejnstrim stvar. [Njujorški] umetnica Rut Marten, koja je zamaglila međe između tetovaža i sveta umetnosti, takođe je doprinela uklanjanju negativnih predubeđenja vezanih za tetovažu, pretvorivši je u umetnost za bogate."

Veteran Mister Kartun (pravo ime: Mark Maćado) jedan je od najvećih američkih živih tatu umetnika.

Počevši kao dekorater „lourajdera" (starih, dugačkih automobila) i cenjeni „teger" u svetu umetnosti grafita, ovaj pedesetdvogodišnjak je na vrhuncu karijere tetovirao neke od najvećih američkih zvezda, među kojima su: Bijonsi, Kobi Brajant, Snup Dog, Eminem, Dr Dre i 50 Sent.

„U mom kraju", priseća se on, rođeni losanđelešanin, „mogli ste da vidite samo tipične zatvorske tetovaže".

„Moja majka je čvrsto verovala da upravo zbog tih gusto istetoviranih gangstera društvo ne gleda blagonaklono na latinoameričku zajednicu.

„Međutim, za mene su oni bili najveće face na svetu."

„Kada su se uticajni muzičari, poput Eminema, Tupaka i 50 Senta, istetovirali, publika je želela da ih sledi", dodaje on.

„Sve njihove tetovaže predstavljaju ogledalo pop kulture, ističući probleme i inspirišući autsajdere da naprave nešto od života.

„Ako Guči Mane istetovira lice, to znači da je on do srži u tome što radi, i taj prkos je nešto što motiviše ljude."

Jedna od njegovih najpoznatijih tetovaže jeste reč „Southside" (Južna strana) utisnuta preko leđa 50 Senta.

Reč je o posveti kraju u kom je reper odrastao - Southside Queens; poruka tetovaže je da uspeh 50 Senta znači da on gotovo bukvalno nosi vlastiti kraj na leđima, kao i da je sve moguće, pa čak i pošto su devet puta pucali na njega.

Kartun je stvorio verziju krasnopisa Stare Engleske, koju je često viđao na grudima pripadnika losanđeleških bandi.

Na leđima superzvezde, tetovaža je dobila na grandioznosti.

„Uvek sam išao za preuzmem opasne tetovaže iz mog kraja, za koju je moja mama tvrdila da predstavlja obeležje kriminalaca, i od njih stvorim nešto skupoceno i glamurozno", objašnjava Kartun.

„Želeo sam zaista da pokažem njenu vrednost.

„Moja majka sada živi u kući izgrađenoj od para zarađenih na tim tetovažama, znate? Osećam da sam uspeo."

Borba protiv snobovštine sveta umetnosti

Uprkos bogatoj istoriji tetovaže i jedinstvenom statusu pokretnog umetničkog dela koje ljudi nose na telima do kraja života, Kartun kaže da još nailazi na nipodaštavanja ljudi s visine.

„Ako u umetničkoj školi kažete da želite da budete tatu majstor, reći će vam da je to nepošten način zarade", kaže on.

„Stvaramo umetnost na koži u pokrektu, što zahteva veliku veštinu, a istovremeno nas ljudi koje tetoviramo smatraju terapeutima i bračnim savetnicima.

„Ljudi koji prisustvuju nečijem tetoviranju i odatle izađu sa stavom kako to nije umetnost, naprosto su sumanuti arti snobovi.".

I pored toga što snobovska predubeđenja i dalje opstaju, Miflin tvrdi da se svetovi umetnosti i tetovaže sve više prepliću.

Kao primere, ona navodi dvojicu savremenih tatu majsotra koji su pomogli u uklanjanju barijera između tetovaže i visoke umetnosti - dr Lakrua (začetnika stila prepoznatljivog po makabrističkim i religioznim motivima) i Vima Delvoju (njegove tetovirane svinje su digle veliku prašinu u javnosti).

S druge strane, Loder smatra da je japanski tatu majstor Gakin ovom žanru usadio „avangardnu" oštricu.

Problem trajnosti dela najviše razdvaja svet visoke umetnosti i tatu majstore.

Kada neko umre i telo mu se razgradi, odlazi i tetovaža, što znači da je izgubljena originalna kopija dela tatu majstora.

U poređenju s tim, slike i fotografije nastavljaju život u galerijama, donoseći autorima posthumno priznanje.

Sve je to mnogo komplikovanije kada govorimo o tatu majstorima.

Ozloglašen primer bio bi poduhvat dr Fukušija Mazaičija, japanskog patologa, poznatog kao „Sakupljač ljudske kože", koji je, u okviru njegovog projekta, uzimao kožu s leđa ljudi - od kojih bi prethodno dobio pristanak - pošto umru i čuvao njihove tetovaže u tokijskom Patološkom muzeju.

Međutim, postupak kojim se služio bio je komplikovan i, razumljivo, neprihvatljiv kao polazna tačka za razvijanje ideje o očuvanju tetovaže.

Ipak, čuveni njujorški tatu umetnik Skot Kembel veruje da tehnologija najzad može pomoći tetovaži da se poravna sa umetnošću i na tom polju.

Zajedno sa losanđeleskom agencijom za talente „Cthdrl", pokrenuo je novu platformu Skeb šop, koja omogućava umetnicima poput Vua i Kartuna da prodaju tetovaže kao nezamenljive tokene (engl. non-fungible tokens - u daljem tekstu: NFT) široj publici.

To znači da će njihova dela nastaviti da žive u metasvetu, odnosno neće deliti sudbinu kože vlasnika tetovaže nakon njegove smrti.

Zapravo, u ovom procesu postoji digitalna replika tetovaže, za koju, zatim, korisnici Skeb šopa mogu da iznesu ponudu na onlajn aukciji.

NFT takođe obuhvata i tatu sastanak, kako bi učesniku aukcije sa najboljom ponudom moglo da se iscrta na koži onlajn rešenje.

Posle prodaje, svi NFT dizajnovi ostaju dostupni na portalu, koji, prema zamisli, treba da bude digitalna umetnička galerija koja čuva tetovaže; Tejt muzej za tatu umetnike.

„Trenutno, tatu umetnici prodaju originalna dela formirajući cenu u odnosu na vreme potrebno za urezivanje u nečiju kožu", kaže Kembel za BBC kulturu.

„To znači da prodajemo sate naših života gotovo kao vodoinstalateri ili električari, a ne kao umetnici; ljudi nas smatraju trgovcima koji prosto izrezuju nešto na ruku."

„Van Gog bi ostao nepoznat da se bavio tetoviranjem#, smatra Kembel, „jer bi sva njegova platna odumrla".

„Crvi bi pojeli njegovu umetnost".

Zahvaljujući Skeb šopu, dela tatu umetnika najzad će postati trajna, umesto puke fotografske kopije, što bi, zauzvrat, moglo da pomogne u iskoreljivanju dela snobovštine o kojoj Mister Kartun govori.

„Zahvaljujući Skeb šopu, sada mogu da prodajem moja originalna dela kao slike, baš kao i drugi likovni umetnici; prvi put u istoriji su tetovaže u istoj ravni sa tradicionalnom umetničkom formom", tvrdi Kembel.

On se nada da će to dovesti do izložbi na kojima su dela gotovo fizički prisutna, kao na primer Tetovaža: ispod tvoje kože, koja je ove godine održana u kulturnom centru Kaiša Forum (CaixaForum) u Barseloni.

To je veliko istorijsko istraživanje sprovedeno širom planete, koje obuhvata, između ostalog, silikonske replike delova tela na kojima su neki od najznačajnijih tatu majstora iscrtali radove.

Ipak, Loder nije optimista kad je u pitanju prebacivanje tetovaža u NFT, između ostalog zbog toga što taj postupak pokreće škakljivo pitanje autorskih prava.

„Tip koji je istetovirao lice Majka Tajsona tužio je ekipu filma Mamurluk u Bangkoku [u kom se pojavljuje Majk Tajson] zbog kršenja autorskih prava [jer je u filmu napravljena kopija te tetovaže na licu jednog od likova]", kaže Loder.

„Mislim da je NFT dodatno zakomplikovao pitanje ko zadržava pravo na tetovažu - tatu majstor ili osoba koja je nosi tetovažu, umesto da ga razreši."

Vreme će pokazati da li Skeb šop predstavlja početak nove ere ili je reč samo o kratkotrajnom bljesku.

S druge strane, projekat pokazuje inovativnost tatu umetnika, koji iznalaze nove načine kako bi dobili poštovanje kolega iz umetničke branše, umesto čestog nipodaštavanja.

• U fotografijama: Korona virus tetovaža za svaki dan u karantinu
• Majka promenila ime sinu zbog greške u tetovaži

Rodovska podela

S obzirom na predviđanja da će industrija tetovaže nastaviti da raste naredne tri godine, Miflin kaže da bi jedan od prioriteta takođe trebalo da bude smanjenje usredsređenosti na muškarca.

Anketa koju je 2017. sprovela Statista pokazuje da će se žene pre nego muškarci odlučiti da stave tetovažu.

Uprkos tome, žene koje se bave tetoviranjem su u ogromnoj manjini u odnosu na muškarce u Americi - odnos u procentima je 25-75 odsto.

„Tatu magazini su preplavljeni golim 'pin-up' devojkama", kaže Miflin.

„Kultura je i dalje naklonjenija muškarcima."

Saša Masiuk, uspešna tatu umetnica, koja se, i pored toga što je rođena u Ukrajini, probila u Rusiji, osetila je na sopstvenoj koži rodnu nejednakost u ovoj oblasti.

Vlasnica je pet tatu studija smeštenih u različitim krajevima sveta, a trenutno živi u Los Anđelesu.

„Kada sam počela da tetoviram, klijenti bi se, prilikom upoznavanja, iščuđavali zbog toga što sam žensko", kaže ona za BBC.

„Osećala sam da treba da nadmašim sebe da bih dokazala da sam u tetoviranju jednako dobra koliko i bilo koji muškarac."

Međutim, činjenica da Masiuk danas naplaćuje i do 20.000 dolara njen rad pokazuje da se stvari menjaju.

Opšte raspoloženje se promenilo kad je reč o tetovaži, što, prema njenom mišljenju, pokazuje da kultura tetoviranja ne cveta samo na Zapadu.

„Ranije, kada bi ljudi videli da imate tetovaže, pomislili bi da ste kriminalac ili ovisnik", priseća se ona početaka.

„Ali danas su i u gradovima poput Sankt Peterburga ili Moskve tetovaže prihvaćene kao način života."

Ona se „nada" da će se ta prihvaćenost preliti i u autoritarnije oblasti u Aziji, gde još postoji tabu kad je reč o tetovaži.

Ko primer navodi odluku vlasti u Lanzuu (gradu u Gansu, severozapadnoj provinciji Kine) od pre dve godine da zabrane taksistima da nose tetovaže uz obrazloženje da one mogu „uznemiriti žene ili decu koji žele da putuju".

Preterano bi bilo očekivati da se svi slažu sa tezom Kloda Levi Strosa da su „nas tetovaže preoblikovale od sirovih životinja u gotova kulturna bića".

U nedavnom tekstu koji je objavio Tajms, Melani Filips je napisala da zbog tetovaže oseća „fizičku mučninu", prekorevajući savremenu normalizaciju kulture, nešto što, prema njenom mišljenju, ukazuje na „krizu" moralnih vrednosti.

„Uvek će biti dušebrižnika koji žele da razdvoje tetovažu od institucionalizovanog sveta visoke umetnosti", jetko kaže Dr Vu.

„Da li će neki tatu dizajn biti izložen u muzeju 'Vitni' za 400 godina - teško je reći.

„Ali istorija je pokazala da je tetovaža otporna umetnička vrsta."

Ukoliko umetnici žele da sačuvaju vlastita dela za buduća pokoljenja, nosioc tetovaže može da skine njihove tetovaže lakše nego ikad.

Zaravo, upućeni predviđaju da će tržište pomagala za uklanjanje tetovaže do 2029. dosegnuti „neverovatnih" 245 miliona dolara.

„U skorijoj budućnosti ćemo moći da obrišemo i krenemo ispočetka da tetoviramo", dodaje Vu.

Odatle se nameće pitanje: Da li će to promeniti položaj tetovaže kao umetničke forme.

Štaviše, iako Vu kaže da je savremena industrija pomalo jednolična, sa „smornim" i „uprošćenim" cvetnim rešenjima podesnim za instagram, ovaj velikan tetovaže je ubeđen da će na glovalnom nivou sama umetnost biti sve popularnija u budućnosti.

„Istorijski gledano, tetovaže romantizuju ideju o slobodi, zar ne?

„Imati tetovažu, to znači da niste ograničeni društvenim normama i da želite da imate stav.

„Tetovaža je bila obeležje revolucionara."

„Tetovaže će postojati dokle god ljudi budu tragali za ličnom slobodom."

---

Pogledajte video

---

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

(BBC News, 02.03.2023)