Зграду оставимо онима који нису имали ту срећу да из ње изађу: Ауторски текст мајке детета које похађа „Рибникар“

Трећи мај. Звук аларма нас буди из последњег безбрижног сна. То јутро се чинило као и свако друго – устајање, прескакање доручка, предуго спремање као да иде на бал а не на наставу али ипак, мора бити лепа на сликању за школски алманах. „Шта сад да обучем? Ово ми је грозно! Дај ми твоју мајицу! Јао, касним! Где су ми сад кључеви? А свеска из француског?“ Класичне бубице тринаестогодишњакиње за које ја нисам имала уобичајеног стрпљења. Свађа. Одлази од