Зашто академска заједница упорно ћути о важним темама, лојалност из страха?

Да ли је једини задатак универзитетских професора и њихових сарадника да се, не осврћући се око себе, искључиво баве просветом и науком? Радници у државној служби, мајке и очеви, студенти, грађани из унутрашњости и сви остали… И леви и десни, излажу себе притисцима, јавно дижу глас указујући на насиље, мањкавости система и траже политичку одговорност. Ако се они не плаше, где су угледни и релативно заштићени интелектуалци са универзитета? „Не видим у овом