Вечна реприза бесмисла

„Ћелава певачица”, Јонескова антидрама, чврст темељ театра апсурда који је средином прошлог века наставио пут авангардних рушења конвенција грађанског позоришта (и друштва), у редитељском читању Јагоша Марковића је детаљно локализована, смештена у бокељски контекст, што је појачало живописну снагу детаља ликова и радње, али и комичка значења (превод на бокешки Невен Станичић). Из угла нашег времена, занимљиво је уочити промену статуса некадашње