Психологија: Четири типа емоционално незрелих родитеља, препознајете ли сопствене

Када се помену родитељи, многи прво помисле на маме и тате мале деце или школараца. Ово није прича о њима.

Овде је реч о нама одраслима, на које су родитељи одавно утицали, како позитивно, тако и негативно, баш као и на њих њихови родитељи.

„Многе трауме се преносе с генерације на генерацију, важно је да запамтимо да су наши родитељи можда били много бољи него њихови према њима&qуот;, каже америчка психолошкиња Линдзи Гибсон, ауторка књиге „Одрасла деца емоционално незрелих родитеља&qуот;, за ББЦ на српском.

Писана на основу вишедеценијске праксе, књига показује колико одрастање без родитељске посвећености, топлине и заинтересованости за унутрашњи живот детета може да обоји особу за читав живот.

Ипак, ове боје није увек лако открити, јер су то обичне породице које су свуда око нас.

Иако има екстремних примера, углавном није реч о занемаривању и физичком злостављању, те је нијансе теже уочити.

„Ова књига задире у саму суштину и бит онога што се овде сматра добрим породичним, патријархалним васпитањем.

„Свако нађе деду, бабу, ујака, ако је срећан, ако није, види тату или маму у којима препозна све то&qуот;, каже психолог Никица Станојковић.

• Да ли је западњачки начин одгоја деце наопак
• Пионири модерних породица - генерација која је променила родитељство
• Деца која живе у сенци родитеља
• Који сте тип родитеља: „орхидеја&qуот; или „маслачак&qуот;

Обичне породице, посебно балканске

Иако се тиме не бави директно, књига „гађа срж&qуот; балканске средине, додаје психолог запослен у београдској основној школи.

И посебно је важно што је објављена у време повратка неоконзервативних вредности - величању породице, цркве и државе, сматра.

„Замислите у нашој средини да син у кога се улагало, буде први на такмичењима, најбољи тенисер, пуно срце татиног патријархалног морала, сви га хвале.

„И он дође са 20 година и каже `ја сам геј`, колико родитеља ће да каже `то је океј, волим те`, а колико њих ће рећи `шта си ми ово урадио, шта ће сад деда да каже, не смем да му изађем на очи`&qуот;, каже Станојковић, показујући како родитељи лако унутрашње питање детета пребаце на себе.

Управо то је једна од одлика свих емоционално незрелих родитеља, према књизи Линдси Гибсон.

Као основна одлика ових људи изражени су егоцентризам - све се врти око њих, као и недостатак емпатије - не могу да се ставе у туђе ципеле.

Они не промишљају о томе што раде и како то може утицати на друге и углавном се то неће запитати, чак ни ако постоји проблем у односу.

Све то може довести до тога да у детету, не само у детињству, већ и у одраслом добу, тињају осећања беса, усамљености, издаје и напуштености.

Некад деца на себе преузму терет одговорности одрасле особе, како би покушале да задобију љубав родитеља.

Четири типа

Емоционално незреле родитеље Гибсон је сврстала у четири групе - емоционални, мотивисани, пасивни и хладни - иако имају и неке заједничке карактеристике.

Наравно, неки људи имају одлике више типова.

Који год да је тип у питању, ако родитељ није на прави начин ту за дете, оно расте са уверењем да с њим нешто није у реду и цео живот трага како да се поправи не би ли га родитељ већ једном прихватио и волео, каже психолошкиња Шаљић Миленковић.

Мотивисани родитељи су окренути ка циљевима и презаузети. Желећи да усаврше све око себе, па и дете, они га више контролишу и уплићу се у његов живот, него што ослушкују стварне потребе.

Емоционални родитељ није емотиван, брижни родитељ, већ је непредвидив и нестабилан и, као такав, није доступан за дете.

Они су вођени сопственим осећањима и осцилирају између прекомерне ангажованости и наглог повлачења, лако бивају узрујани и често себе представљају као жртву.

Неки на Балкану ће препознати сопствене мајке у овом опису.

Пасивни се повлачи и размишља на начин „не желим да интервенишем&qуот;, окрећући главу на другу страну пред доминантним партнером.

Иако могу бити топли и забавни док сте у парку, са лежерним приступом, у тешким тренуцима они нису ту за дете које је остављено да се само сналази.

Хладни су они за које се некад питате зашто уопште имају породицу.

Немају никакву толеранцију за потребе других нити увид да други имају икакве потребе те су и они за то дете одсутни.

У патријархалним породицама, са најчешће строгим, дистанцираним очевима се овај тип често среће и они обично воде главну реч у кући.

Сви ови типови одговорност и кривицу пребацују на друге.

Такве људе не интересује шта је унутар других, виде шта је на површини и на то реагују, попут мајке која ће дете загрлити ако плаче, али ако не плаче, сматраће да је сасвим добро.

„Због тога што не размишљају о унутрашњем, психолошком свету, они ће за себе мислити да су добри родитељи, јер детету пружају све за физичке потребе као што су храна, кућа, образовање, мислиће да су све покрили.

„Али, знате, психолошки развој детета веома зависи од квалитета тог односа&qуот;, каже Гибсон.

Емоционално незрели родитељи нису спремни на емоционалну блискост која подразумева слободу да поделите најдубље осећаје са неким, што вас приближава међусобно и ојачава ваш однос.

„Ако се родитељ веома узнемири када је детету потребна утеха, дете ће се повући када му је родитељ најпотребнији и помислити да су његове потребе лоше или да превише очекује&qуот;, каже психолошкиња са вишедеценијским искуством.

Уз то, емоционално незрели људи често негирају или искривљују реалност да би се осећали боље или да ствари држе под контролом.

„Кад све то спојите, добијате особу са којом је врло тешко комуницирати и неког ко није заинтересован да разуме вас као дете.

„То ће увек имати утицаја на дете&qуот;, каже она.

Зато ће дете спонтано тражити другу особу која ће му пружити оно што је неопходно, другог родитеља, тетку, учитеља, било кога блиског ко ће бити осетљив на његове потребе.

Како препознати?

Понекад тешко.

Многи не помишљају да имају неке неразјашњене односе са родитељима, сматрају их „нормалним&qуот;, а за помоћ се обрате јер имају симптоме попут депресије, анксиозности и паничних напада или су запали у компликоване емотивне везе.

После две или три сеансе, „отворе се врата&qуот; ка односу са родитељима, каже Гибсон, у разговору из дома на источној обали Америке.

У књизи пише да је некада тешко објективно сагледати родитеље, јер људи имају осећај као да их издају, али треба разумети да је њихово незрело и повређујуће понашање најчешће ненамерно.

Да је реч о проблемима које препознају људи широм света, говори и то да је књига објављена у 34 земље, а да је бестселер на продајној платформи Амазон.

У односу са родитељима, људи са Балкана се најчешће жале на то да немају дозволу да се одвоје од родитеља, како у просторном смислу тако још чешће у психолошком, оцењује психолошкиња Бранкица Шаљић Миленковић.

„Имамо примере одраслих људи који се и даље прво консултују са родитељима чак и када већ имају властиту породицу и децу, малтене око свих одлука у животу, и не смеју да се ослоне на себе.

„Ако и донесу неку одлуку, са стрепњом гледају у родитеље да ли ће је одобрити&qуот;, каже Шаљић Миленковић.

• Докле ће батине бити васпитна мера у Србији
• Родитељи који прекидају везе са децом
• Долазак бебе може да пољуља брак, а живот након рођења деце може да буде изазов
• Како свађе родитеља утичу на децу

Док се млађи људи више жале на то да нису добили дозволу за одрастање од родитеља, старије генерације више мучи емотивна хладноћа са којом су расли.

„Чешће од оца, а неретко и од оба родитеља, који опет нису добили топлину од њихових родитеља.

„Тако да су најчешће жалбе неповезивање, неразумевање, неподржавање и неуважавање осећања&qуот;, каже психолошкиња из Београда.

Управо све ове карактеристике имају емоционално незрели родитељи.

Погледајте видео: Пет савета за правилан развој деце

На терапији 'кад кап прелије чашу'

Људи потраже помоћ од стручњака обично због оних који не желе на терапију, наводи Гибсон.

Слично је искуство и психолога у Србији.

Дођу најчешће када је кап већ прелила чашу, наводи психолошкиња Бранкица Шаљић Миленковић.

Обично се жале на проблеме на послу или у социјалним односима и свакако у партнерству, а уме да зажуља и однос према нама самима.

„То су све места или ситуације која покрећу све наше шеме понашања, то су она понашања која понављамо и чини нам се да се налазимо у истом или сличном на разним пољима.&qуот;

Када освестимо те обрасце или замке и разумемо их, онда и „имамо опцију да правимо другачије изборе у животу&qуот;, додаје психолошкиња.

'Ја волим моје дете, водим га и на тенис и на балет'

За ову психолошкињу, најупадљији је мотивисани родитељ јер се уклапа у такозвано хеликоптер родитељство, које је узело маха у модерно доба.

„То је начин родитељства у коме родитељ много тога или све ради за дете и стиже на све стране, а дете са његовим потребама остане невиђено.

„Он је оријентисан на циљ и веома је заузет, ни он не обраћа пажњу на то које су стварне потребе тог детета, већ је загледан у своје&qуот;, описује она.

Таква врста родитељства може споља да изгледа врло посвећено јер родитељ даје време, новац , труд и пажњу детету, а у суштини он или она испуњава сопствене амбиције.

Међутим, дете у тим случајевима добија поруку да „ако нема медаље, ако нема достигнућа, нећете имати ни признање ни љубав, ни емпатију, ни загрљај&qуот;.

„Тада добијете ту врсту безнађа које може да води и до суицидалних мисли, јер никад није довољно.

„Деца су исцрпљена јер не могу да испрате темпо и да стално задивљују родитеље&qуот;, упозорава Гибсон.

Такве примере у школи виђа Никица Станојковић.

Дешава се, каже, да дете сваки дан, од понедељка до суботе, има различите активности, које су, с једне стране веома добре за развој - дете нема вишак слободног времена, чува га од видео игара и лоших утицаја друштва, попут дроге и алкохола.

Међутим, дете их можда не жели баш све.

„Десило ми се да је отац дечака дошао и сав срећан саопштио да је и сина уписао у недељу на нешто&qуот;, описује Станојковић искуство из школе.

„Ја волим своје дете, ја ћу га водити на тенис, балет, кошарку, фудбал, погледајте ме сви, ја се жртвујем, ја се знојим, трошим бензин, а у ствари испуњавам сопствену амбицију.&qуот;

Како истиче, велика већина проблема са којима се он суочава јесте са родитељима, а не са децом.

И у 99 одсто случајева види „слику и прилику&qуот; емоционално незрелог родитеља.

Пошто је и сам отац три сина, ту препознаје и балкански менталитет.

„Свесни смо ми да то није баш идеално, али као да смо кренули на пут од хиљаду километара и на 987. схватимо да смо погрешили.

„Балкански је став `ма изгураћу и тих 13 километара, нема везе што је погрешно, уместо да се враћам 987 назад`&qуот;, илуструје 52-годишњи Станојковић.

Погледајте видео:

'Где си био досад, хоћеш да ја умрем?!'

Потпуно је уверен да сви набројани родитељи воле своју децу, али да се у многим ситуацијама окрећу себи.

Некад се из искрене љубави и бриге пошаљу сасвим другачије поруке, уместо да се искрено саопшти шта неко мисли и жели, макар довело и до конфликта.

„Знате оне чувене `па где си ти био синоћ до два ујутро, хоћеш да ја умрем?!`.

„Уместо да кажу да су забринути за децу, јер може да им се деси нешто, родитељи вичу на њих. Нисам ни ја имун на то, али ова реченица значи `ја сам битан, ја ћу да умрем`&qуот;, каже он.

Као пример наводи и честе опаске родитеља шта су све урадили за нас.

„То су оне усађене `е ти сад имаш све, а ја сам јео паштету`, а тај што је јео паштету слушао је од свог тате да он није имао ни паштету&qуот;, каже он, поредећи то са пародијама у британској хумористичкој серији Монти Пајтон где се отац жали да је „живео у кутији за ципеле&qуот;.

„Кад гледам те скечеве Монти Пајтона, помислим понекад да је снимано у Србији&qуот;, каже уз осмех.

„Књига на леп начин разоткрива слојеве назови љубави, назови брижности, а у ствари сурове егоцентричности&qуот;, додаје.

Напомиње да је много битно направити разлику између себичности и егоцентризма.

Док себичан човек узима све за себе, егоцентричан родитељ може цео живот да посвети детету, али себе ставља у центар света.

„Он то не разуме, јер кад погледа, он све то супер ради, жртвује се, а није битно дете&qуот;, каже Станојковић.

Родитељи често тема терапије

Родитељи су веома често тема терапијских процеса, каже Бранкица Шаљић Миленковић, гешталт терапеуткиња из Београда.

Гешталт терапија је усмерена на садашњост и начин посматрања стварности, осећања, размишљања и преузимања одговорности за различите животне изборе, а о овом и осталим правцима можете читати у посебном ББЦ тексту.

„То је наша прва подлога, одакле смо изникли, ми смо као мали у нас практично учитали све оно што су родитељи донели са собом и у наш однос.

„Сва уверења, вредности, њихове реакције на нас и наша осећања и тако смо схватали како овај свет функционише, кроз наочаре тог искуства са њима&qуот;, описује Шаљић Миленковић за ББЦ на српском.

Искуства која носимо из куће су уткана у све односе које заснивамо током живота, са друштвом, на послу, у партнерским односима, са децом, додаје она.

„Највише штете направе емоционално незрели родитељи с којим у односу сад већ одрасла деца схватају да нешто није стандардно проблематично.

„Потребно је јако пуно времена да схвате, а онда и прихвате да заправо није до њих, да нису они криви и мањкави, него је до ограничених капацитета њихових родитеља&qуот;, напомиње она.

Зашто је важно да се то спозна и са тим избори?

Уз спознавање родитеља и прихватање њихових врлина и мана - онога што су добро урадили за нас, али и где су грешили, долази се до личног раста и сазревања.

То нас води ослобођењу и могуће другачијој будућности.

„Важно је да освестимо наша уверења, да редефинишемо она у која више, кад их проверимо, и не верујемо.

„Важно је да потврдимо да смо вредни љубави и пажње и да кроз наш живот не понављамо туђе судбине и изборе&qуот;, закључује Шаљић Миленковић.

Како каже Линдзи Гибсон, људи лако препознају ко им из окружења „пуни&qуот;, а ко празни батерије.

„Различити људи и разне активности нам повећавају енергију, осећате повезаност са тим људима, јер од њих добијате нешто.

„Ако нису добри за вас, вероватно сте уморни или вас нервирају и досадни су. Чим обратите пажњу на енергију, схватићете ко подстиче ваше сазревање.&qуот;

Иако њена књига не нуди инстант решења, попут многих у популарној психологији, она оптимистично верује да је промена могућа.

„Емоционална незрелост је са нама одувек, али мислим да се стање додатно погоршало у савременом друштву, које је окренуто ка материјалним стварима и успеху.

„Али популарност и моје књиге и сличних ми улива наду да ћемо успети некако да препознамо и излечимо се, тако што ћемо постати свесни себе и наших породица, што је прва ствар коју можемо да урадимо&qуот;, закључује Гибсон.

Можда вас занима и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 10.22.2023)