Змијско вече и реско месо

Дуго већ пишем, као неки роман. Нервирам се што то траје годинама, па имам парадоксално решење – кад завршим први, да додам још два дела. Ту је и двадесетак редова записа за копчу што треба да повеже недовршени први и у фронцлама започети други део. Кад, пак, ту копчу прочитам као читалац, никако ми се не чини да их повезује, али ми НЕШТО, неко подсвесно ли убеђење, или нека необјашњотина, као аутору казује да то мора да буде копча. И исто ми се дешава са планом