… a mi igramo i pevamo?

Vozio sam Njegoševom, sa namerom da skrenem u Svetozara Markovića, kada me je na ćošku sa Kralja Milutina zapljusnuo talas naprasnog neraspoloženja, natprirodna opomena da se u neposrednoj blizini desilo nešto užasno. Nisam bio sam u kolima i svi smo osetili isto. Taj nalet mraka zdesna najpre nas je naterao da zaćutimo, pa nas je jeza ščepala za ramena i nije nam trebalo puno da shvatimo kako je to zadah „Ribnikara“, škole koja to više nije. Do tog trenutka