Ishod nedavnih virtuelnih i stvarnih izbornih duela
Ne mogu biti izborni pobednici partije koje su organizovale ucenu, zastrašivanje, podmićivanje biračkog naroda i krađu glasova, bez obzira na broj tako dobijenih glasova.
Nisu ovo u istoriji Srbije prvi lažni izbori. Dakle, demokratski (slobodni i pošteni) izbori su izgubili duel sa lažnim izborima!
Virtuelni i stvarni dueli, a u nekim slučajevima pomešani latentni i manifestni izborni dueli obeležili su protekle (ako su protekli) izbore u Srbiji. Glavno obeležje proteklih (ako su protekli) izbora jeste duel između autentičnog izbornog opredeljenja biračkog naroda i iznuđeno oficijelnog (dakle, lažnog) glasanja.
Prema evidenciji predstavnika vladajućih partija (RIK i drugi), te partije su pobedile u „časnim i poštenim“ izborima. No, treba imati na umu da su virtuelni nosioci „časti i poštenja“ u stvarnoj stvarnosti bili daleko od onih kvalifikativa kojim se hvale!
Predizborni uvid u raspoloženje i izborno opredeljenje biračkog naroda pokazivao je gotovo izvesnu izbornu pobedu vladajućih partija na parlamentarnim izborima. No, izborne navike senior-partije a time i vazal-partija su upropastile tu gotovo sigurnu izbornu pobedu i pretvorile je u izborni poraz. Ne mogu biti izborni pobednici partije koje su organizovale ucenu, zastrašivanje, podmićivanje biračkog naroda i krađu glasova, bez obzira na broj tako dobijenih glasova. Vladajuće partije su na taj način same sebe diskvalifikovale i pobedu pretvorile u poraz (da bi potom nelegalnu i nelegitimnu izbornu pobedu silom i delovanjem pseudo institucija učinile legalnom). Bilo kako bilo protekli parlamentarni i drugi izbori nisu legitimni i nemaju ne samo demokratsku već nikakvu legitimaciju.
U Beogradskom regionu izbori su bili prilično drukčiji od izbora u delu ostale Srbije. U virtuelnim predizbornim istraživanjima prednost su imale predizborne opozicijske partije, a gubitnici su bile doizborne vladajuće partije, a kako će biti posle izbora, videćemo. Ono što u ovom trenutku znamo to je da su beogradske izbore osvojili oficijelni verifikatori lažnog izbornog rezultata. Uvek je tako kad jedan od učesnika duela ima moć proglašavanja pobednika bez obzira na stvarni ishod duela. Nije Srbiji to prvi put, dešavalo se to i ranije, a najupečatljivije je bilo u onim čuvenim izborima „dvoglasačke“ Skupštine Srbije krajem pretprošlog veka, kada su se u Skupštini našli poslanici sa samo dva dobijena glasa. Uostalom tu „šemu“ je nedavno koristio i Aljbin Kurti u „izborima“ na severu Kosova. Kad je tako i ako je tako, onda je u pravu onaj koji je rekao da se istorija pojavljuje prvo kao tragedija, a potom kao farsa.
Ma koliko pomenuti „dvoglasci“ i „dvoglasačka“ Skupština iz 1882. godine izgledali apsurdno i žalosno, treba reći da je istorija srpskih izbora prepuna apsurdnih i žalosnih fenomena koji se ponavljaju (pogotovo u periodu 1887-1896). Izdvajaju se po krvavom ishodu dva događaja: ’Narodni odisaj’ i Goračićka buna.
Istorija srpskih izbora nema pravolinijski tok, na to nas uvek podseća saznanje da su se neki delovi izbornog procesa već jednom ili više puta desili. Kada nam se to učestalo dešava zar ne pomislimo da istorija srpskih izbora ima kružni tok. Shodno ovome treba reći, ma koliko to bilo žalosno i apsurdno, da ono što se dešavalo na srpskim izborima krajem 19. veka, kao da se, ne daj bože, ponavlja početkom ovog 21. veka (hvala bogu, ne tako krvavo, ali isto tako porazno po civilizovanost izbora aktera zakonodavne vlasti).
Duel između proevropske opozicijske elite i nacionalističke opozicijske elite, izgubili su stvarni i virtuelni nacionalisti.
Virtuelni duel elite opozicijskih partija i intelektualne elite stvarno je izgubila opozicijska elita ukoliko ishod duela ocenjujemo na osnovu broja protestanata na protestima na koje su narod pozvali lideri opozicijskih partije i broja protestanata na protestu na koju je pozvao odgovorni deo intelektualne elite iliti „Proglas“. Reklo bi se da je elita opozicijskih partija virtuelno ili stvarno izgubila u nadmetanju za poverenje srednjeklasnog naroda.
Copy-paste: parlamentarni izbori u Srbiji 1893. (i parlamentarni izbori u Srbiji 2023) „Februarski izbori 1893. godine, tipični su policijski organizovani izbori, ali to nije momenat koji ih posebno odlikuje i odvaja od mnogih drugih skupštinskih izbora u Srbiji.“ Ovi izbori su posebni i ističu se „kao primer policijskog nasilja nad formalnim samoupravnim i demokratskim izbornim institucijama.“ (Stojičić, Slobodanka. 1968. „Opštinsko pitanje u skupštinskim izborima 1893. u Srbiji“. Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, broj 7, str. 155.)
Demokratski izbori su izgubili duel sa lažnim izborima! Zalaganje za demokratske izbore podrazumeva da su ti izbori slobodni i pošteni i da je istinska izborna volja birača oličena u izbornom rezultatu. Zastupnici demokratskih izbora su izgubili duel sa zastupnicima lažnih izbora. Na strani lažnih izbornih pobednika bili su i sila (fizička) i pare i moć oficijelnih pseudo institucija. Sila i svakojaka moć mogu da učine protekle izbore legalnim, ali ne mogu ih učiniti legitimnim, nema te legitimacije koja se zasniva na poništenoj izbornoj volju biračkog naroda.
’Narodni odisaj’Nakon ostavke predsednika vlade Milutina Garašanina početkom juna 1887. godine, mandat za sastav nove vlade dobio je Jovan Ristić i formirana je koaliciona vlada radikala i liberala. Novu vladu narod je dočekao u igri, veselju i pucanju. Događaje koji su usledili radikalski „Odjek“ krstio je kao “Veličanstveni narodni odisaj” posle sedmogodišnjeg valjda nenarodne vlasti. U ovom ’narodnom odisaju“ kako je zapisano u naprednjačkom glasilu „Videlo“ poginulo je oko 140 ljudi, srušeno 40 i zapaljeno 70 naprednjačkih kuća. Kako je Milan Piroćanac zapisao u svojim Beleškama „Optuženi za zločine su tvrdili da im je rečeno da za 15 dana mogu činiti šta im je volja sa naprednjacima a da za to neće odgovarati.“ „Pogrešno bi bilo ’narodni odisaj’ razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. ’Narodni odisaj’ je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad politikom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji.“ (Mirko Popović. 2007. „’Narodni odisaj’ i dolazak Narodne radikalne stranke na vlast“. Hereticus, broj 1, str. 42.)
Reč „izbor“ nema antonim, nema reči sa suprotnim značenjem, osim ako ne prihvatimo da je reč prinuda suprotan reči izbor. Možda je logičnije ako već nije gramatički korektno reći da je reč pseudo izbor antonim reči izbor. Ako je tako onda možemo reći da uoči prošlogodišnjeg Sv. Nikole nismo u Srbiji imali izbore, već pseudo izbore. Uostalom nisu ovo u istoriji Srbije prvi lažni izbori. Dakle, demokratski (slobodni i pošteni) izbori su izgubili duel sa lažnim izborima!
Ako je tako, a jeste, onda ispada da su lažni izbori u stvari, kako reče naš predsednik, „Najčistiji i najpošteniji izbori“. Ako je tako, onda je „Zato (…) neophodno obnoviti demokratski poredak, pravne i političke institucije, duh slobodne i kritičke rasprave u kojoj će ljudi učestvovati bez straha od posledica. Srbiji nije potrebna nova klasa privilegovanih političkih oligarha koji će stajati iznad zakona, već jednake šanse za sve i solidarnost bez koje se ne može proći kroz vremena krize. Srbiji nije potreban kult ličnosti, već slobodni građani koji sami uređuju odnose u svojoj zemlji.“ (citat iz proglasa koji je oglasio Proglas).
Goračićka buna„Početkom 1893. godine još više se zaoštrila politička situacija u opštinama da bi najzad kulminirala u selu Goračiću, gde je čak vojska intervenisala radi uvođenja nove liberalne opštinske uprave 20. februara/4. marta 1893. godine. Protiv seljaka koji su branili opštinu poslata je vojska, koja je ’u tri maha plotunima pucala u meso’. Tom prilikom je poginulo 18 seljaka, a 20 ih je bilo povređeno.“ (Pešić, Miroslav. 2013. Političke stranke i uvođenje parlamentarizma u Srbiji od 1881. do 1903. godine. Niš: Doktorska disertacija, str. 196-7.)
U kontekstu navedenih ciljeva možemo tvrditi da su u virtuelnom ali u stvarnosti latentnom duelu između radničke i vladajuće klase, izgubili radnici, i ma koliko to bilo apsurdno, uz snažno odobravanje nižih slojeva radničke klase. U stvari, apsolutni pobednik lažnih i nelegitimnih izbora je naprednjačka (nova) biznis elita.
I da zaključim. Na žalost u nas se izborni i glavni politički dueli i borbe vode oko vlasti i vlasništva nad profitom, a ne oko stvaranje društva u kojem čovek može dostojanstveno da živi i radi! Očekivati da borba za vlast i vlasništvo može biti časna, poštena i po dogovorenim pravilima, čista je iluzija. Ali nikako nije iluzija borba za približavanje idealu o časnim, poštenim, slobodnim, demokratskim, institucionalno uređenim izborima!
Autor je glavni istraživač Demostata, Srećko Milailović
(Beta, 07.01.2024)
