Šizofrena situacija u pozorištu Repertoar kao sudbina
Dnevnik pre 15 dana | Dnevnik.rs
Za početak načelno, dakle anegdota. Šezdesetih godina prošlog veka, pariski kritičari i pozorišna javnost zamerili su aktuelnom upravniku „Komedi fransez“ (teatra koji je, barem tada, odgovarao našem pojmu „nacionalnog pozorišta“) da na svom repertoaru nema dovoljno remek-dela. Dotični je odgovorio otprilike ovako: „Koliko postoji pozorište – recimo dve i po hiljade godina? Da je svake od tih godina, u čitavom svetu, izvedeno barem po jedno remek-delo – koliko bismo ih imali danas na raspolaganju? Ali
Čini se da u kontekstu ove anegdote počinje i završava svaki razgovor o domaćem pozorišnom repertoaru, svodeći se na jadikovku: eto, nema remek-dela, šta da se radi? Ali gledaoci ne dolaze u pozorište prvenstveno da bi videli remek-dela. Za razliku od koncerta ili izložbe, gde posetilac dolazi prvenstveno zato da bi se sreo sa umetničkim ostvarenjem slikara, vajara ili muzičara, gledaoci dolaze u pozorište prvenstveno zato da bi nešto doživeli zajedno (i da bi,
