Књижевна критика Поезија као аскеза: „По води која је прала ноге, Исусове”, Селимира Радуловића

У овом свету само је човек власник једне велике илузије – да речима може исказати све. Птице не сањају о томе. Цвет све сабира у тишину. Име за њу је лепота. Ни највећа мора немају илузију о небу. Између те илузије и свести о неизрецивости стоји, ипак, један човек: песник. Он разуме суштину поезије као могућност да се нешто искаже, не о свету, већ о свету изван света. Реч о томе и није посве песникова. Од Бога је. Од Бога је права реч његова. А тек стих. То је