Jelena Zorić: Najteže će biti vratiti poverenje u institucije

O stalnom rastu maloletničke delikvencije, o masovnim ubistvima u Srbiji, odgovornosti medija o načinu izveštavanja, ali i ulozi celokupnog društva, porodice, institucija govorila je Jelena Zorić, novinarka Vremena u razgovoru sa psihološkinjom Sarom Kalember u emisiji Pola sata Demostata. 

Zorić smatra da “kada se izveštava o tako teškim stvarima, najvažnije je izazvati društvenu empatiju, saosećanje prema žrtvi, da se ne podstiče bes i agresija prema počiniocima, ali i osvetnički momenat u društvu, odnosno da se izveštava na društveno odgovoran način.” 

Navodi, kao jedan od primera maloletničke delikvencije, nedavno ubistvo beskućnika Marijana Stihovića u Novom Sadu od strane dva maloletnika i jednog tinejdzera, naglašavajući da “mi imamo kompletno, ne samo kada je u pitanju maloletnička delikvencija poremećen sistem i u medijima i u društvu da se fokusiramo na počinioce, umesto da se fokusiramo na žtrve, i da im pružimo dostojanstven odlazak”. Dodaje i da beskućnike nazivaju nevidljivim ljudima, iako beskućništvo vodi u grozne rizike, zdravstvene, socijalne, a sa druge strane za ove počinioce se govori da su napadali i druge ljude, da su imali potrebu ne samo da čine razbojništvo i da pljačkaju, nego i potrebu da demoliraju.

“Toliko besa u tim mladim ljudima. Taj bes je odnekuda došao. A sada su oni u situaciji da su načinili grešku koja bi u 90 odsto situacija, i verovatno će da preokrene čitav njihov život i to na gore, na loše, na zatvore, na institucije koje nisu dovoljno uređene. Taj krug žrtve žrtava se nastavlja i stvara, a podsticanjem želje za osvetom, podsticanjem agresije kod javnosti da se mi sada obračunamo sa tim klincima stvara nedostatak empatije, razumevanja.   Onda mi postajemo na neki način jedna agresivna publika i mi postajemo žrtve tog čina”, smatra Zorić.  

Na pitanje da li je oružje koje je bilo u kući dostupno počiniocima u slučaju Ribnikara, Orašja i Male Dubone imalo uticaja na počinjene zločine ili je presudno bilo ponašanje koje su doneli iz kuće, odgovorila je da je to “jako osetljivo i jako bi bilo neozbiljno tako okarakterisati. Ušli bismo u populizam, jer možemo da iznesemo argumente za i argumente protiv. Ja ako kažem, to je zato što se nalazilo oružje u kući, to će značiti da sam subjektivna. To će značiti naučeno ponašanje od moje majke. Moj otac je imao želju da bude lovac i osamdeset i neke na nekoj lutriji je osvojio lovačku pušku i nije smeo da je podigne. 

Moja majka kaže: uzmeš li tu pušku ili deca iz kuće ili puška iz kuće, uzmeš li deca se sele. Zato što smo mi, ja sam iz Vršca, imali situacije u komšiluku da je otac imao oružje i da su se brat i sestra igrali i jedno od njih dvoje je ubilo drugo igrajući se oružjem. I moja majka se plašila toga i rekla je ne može oružje u kući i on nije podigao tu pušku”.

U ovakvim slučajevima neophodno je da vratimo povrenje jedni u druge, ali i u institucije i da neke odluke, poput ukidanja rijalitija ne treba da budu populitističke, jer je “populizam fatalan za pravne države”, ističe Zorić.

Smatra da roditelji ubijene dece u Duboni i Orašju nisu dobili sve odgovore koje zaslužuju “mi smo u situaciji godinu i po dana posle, suđenje već traje, istraga je već završena, da se roditelji ubijene dece pitaju šta su vojni kamioni odnosili iz kuće porodice Blažić. Odakle oružje? Da godinu i po dana kasnije mi ne znamo odakle oružje, da optuženi za ubistvo menja iskaz.”

Kako kaže korisno bi bilo “a više razgovaramo, da prevaziđemo sve, da parola svih, a ne jedne partije bude za našu decu, ali zaista istinski, da za našu decu ne bude parola vladajuće partije na kojoj se skupljaju poeni, nego da za našu decu bude motivisanost kompletnog društva da žive bolje. Rekla sam vam, ne postoji sigurno mesto, Ribnikar je elitna škola bio, Dubona i Orašje seoske sredine, ulice seoske, igrališta školska. Nema sigurnog mesta.”

Zorić smatra da su nacionalne frekvencije često problematične sa izborom gostiju.  “Vlada jedno opšte nepoverenje. To je čak mnogo veći problem, lakše ćemo mi promeniti te košulje i možda ukinuti rijaliti lakše, ali da vratimo poverenje u institucije to će biti najteže, na tome mora da se radi, nije nemoguće. Tinejdzeri, deca moraju da znaju da mogu da odu u policiju, u Centar za socijalni rad”.

Zaključuje da je višedecenijska opšta atmosfera nepoverenja sada uzavrela i da “policija, službe koje rade, moraju da budu stručne i profesionalne, a ne partijske.”

(Beta, 17.09.2024)