Konačno živim svoj san

Pre svega godinu i po dana, bez obzira na dinamiku i obaveze u njenom životu svakog utorka, četvrtka i subote morala je da od 16 do 20 sati bude u bolnici, na hroničnom programu dijalize. Mašina je radila umesto njenih bubrega i odlazak na terapiju ju je držao u životu. Bile su to dve i po godine neizvesnosti strahova kako će proći terapija, da li će ubodi uspeti isprva ili će biti potrebe za ponovljenim bodenjem, da li će upasti u kolaps, kakav će joj biti