„Немој да гледаш, то је моје!“ – јавни сектор у улози детета из вртића
Право у центар 24.04.2025 | Мариа Поповић
Сећате ли се оног једног детета из вртића што се дури док црта, па рукама прекрије папир као да ствара ремек-дело? Не да да се види ни линија, ни боја, а све уз поглед пун поноса и сумње.
Шта је разлог томе? На психолозима је да одлуче. Бирамо између три понуђена одговора: И таман кад помислиш да је то нека уметничка револуција, дође васпитачица, узме папир и – хоп! – окачи на пано. Да сви виде и оцене чича Глишу који више личи на апстрактно бекство од одговорности него на било шта друго. Е па, тако и наше јавне институције жврљају у тишини већ месецима. А тај пано у нашем случају – то смо ми, медији. И не дамо да остане празан. Градска општина и
