Злочин у школи Владислав Рибникар: 'Одрасли се нису погледали у огледало'

Две године од масовног убиства у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду остала су питања без одговора и дубоко осећање породица жртава да незапамћени злочин није добио епилог.

Иако је кривични поступак завршен осуђујућим пресудама, дечаку који убио другове и чувара школе није суђено.

Пуцајући из очевог пиштоља, 13-годишњи К.К. убио је деветоро ђака и чувара, и ранио још петоро ученика и наставницу историје 3. маја 2023.

Пошто је имао мање од 14 године, К.К. није могао кривично да одговара и претходне две године је у психијатарској установи.

Судило се његовим родитељима, Владимиру и Миљани Кецмановић, који су осуђени на укупно 17 и по година затвора, између осталог због занемаривања детета и дела против опште сигурности.

„Највећи злочин у мирнодопској Србији, а по свој прилици, највећи и на свету, гледајући године починиоца, нема епилог и нема начина да неко одговара за њега.

„Невероватно је да у друштву није покренута тема о начинима да дође до измена Кривичног закона&qуот; да се снизи старосна граница за кривичну одговорност малолетника, каже Миљана Мартиновић, мајка страдале ученице Катарине, за ББЦ на српском.

Катарина је 3. маја убијена заједно са Аном Божовић, Софијом Негић, Маром Анђелковић, Андријом Чикићем, Бојаном Асовић, Ангелином Аћимовић, Емом Кобиљски, Адрианом Дукић и чуваром Драганом Влаховићем.

„Правно гледано, добијене су готово максималне казне.

„Али нико не може да буде задовољан јер се није судило за масовно убиство.

„Трећи мај је и изузетно сложен догађај, који не зависи само од патологије једне породице, већ вероватно сеже много дубље у институционалне и системске проблеме овог друштва ”, каже адвокат породица жртава Огњен Божовић за ББЦ на српском.

„Како се дође до тога да настане тринаестогодишњи масовни убица и како је могуће да се тако нешто деси у основној школи - нисам сигуран да ћемо те одговоре добити&qуот;, говори.

Пресуда против родитеља је првостепена и чека се одлука Апелационог суда по жалби бранилаца.

„Не постоји кривична одговорност родитеља и то је одбрана доказала на суду&qуот;, каже Боривоје Боровић, један од заступника Владимира и Миљане Кецмановић, за ББЦ на српском.

„Десио се страшан злочин, који нико не оспорава, али ако смо су суду, онда се бавимо правом и чињеницама.”

Тврди и да је осуђујућа пресуда донета под притиском јавности и власти.

• Настрадала деца из Рибникара и Драган, чувар „који је ђаке знао по имену&qуот;
• Тате и ћерке из „Рибникара“: Највећа љубав и несагледива туга
• Кад адвокати заплачу: Једна прича о суђењу за убиства у Рибникару

Због злочина у Рибникару, води се и више парничних поступака, од којих је један окончан утврђивањем одговорности родитеља К.К. и школе.

Пре масовног убиства, школа није поступила у складу са „дужном професионалном пажњом&qуот; и незаконито је организовано дежурство ученика, саопштио је Виши суд.

Ова одлука је важна, али утврђена одговорност не треба да остане само на папиру, већ би требало да је прихвати и колектив школе и бивша директорка, што се није десило, каже Миљана Мартиновић.

„Када родитељи убијених кажу да 3. мај и даље траје, немамо намеру да било кога у друштву опомињемо да се осећа лоше, већ желимо да кажемо да околности које су довеле до 3. маја и даље постоје&qуот;, говори.

Мир и тишина у Врту врлина

Јелена Максимовић, ББЦ новинарка

Лењо суботње поподне једне праве мајске суботе споро пролази, а сунце у зениту обасјало је десет младих стабала јапанске трешње, по једно за свако убијено дęте у школи Владислав Рибникар и њиховог чувара 3. маја 2023.

Она стоје надомак игралишта, где у том тренутку родитељи надгледају малу децу на љуљашкама и клацкалицама. Мало даље у хладу дрвећа, за дрвеним столовима седе људи и у тишини праве птице. Парк познат као Мали Таш данас је постао Врт врлина, место где се славе животи деце која су изгубила живот у масакру у школи, коју су похађали.

Између стабала трешања постављени су метални кругови, с жицама упереним ка небу на које су окачене пластичне птице на којима су исписане бројне поруке. „Чувајте се тамо негде, кад ми нисмо успели овде”, „Недостајеш ми хиљаду пута на дан”, за неке пошиљаоце порука најважније су „срећа, љубав и правда”, а други су поделили мање пријатна осећања попут беса, туге и збуњености.

Дан сећања на жртве трагедије почео је одавањем поште испред улаза у школу Владислав Рибникар у улици Краља Милутина, где је постављена метална конструкција с именима убијене деце и радника обезбеђења. Дуг ред се формирао испред књига сећања и места где су грађани палили свеће и остављали цвеће. У иначе мирном кварту, доминирала је тишина, а само би се повремено зачуо јецај и плач.

Година суђења

Око 11 месеци током којих је 2024. године трајало суђење родитељима К.К., Миљана Мартиновић описује као „велико мрцварење породица&qуот;.

„Била је наша одлука да присуствујемо рочиштима. То је био једини простор где смо се надали да ћемо добити одговоре који су нам потребни, јер су родитељи одбили да дају исказ у парници.

„На крају нам није било дозвољено да поставимо сва питања, што је било дубоко повређујуће&qуот;, каже.

Она и други родитељи воде још многе правне борбе.

Поднели су кривичну пријаву против појединих запослених у школи, али и против Веселина Милића, шефа београдске полиције, и НН лица, због показивања списка деце у јавности, које је малолетни К.К. желео да убије.

Ниједна од њих још није дошла до суђења.

Због медијског извештавања и грубог кршења новинарских кодекса, покренути су парнични поступци против више медија, међу којима је само један окончан.

„Током првих шест месеци од злочина, сензационалистички се извештавало, уз стављање починиоца у први план.

„Представљен је као жртва нечијег понашање, а деца са списка су била та која су означена као повод за његов чин.

„И због тог наратива, сва деца су постала жртва, и деца која су преживела, а највише убијена&qуот;, каже Миљана Мартиновић.

Из дана које је провела на суду закључује да оштећени скоро да „немају никаква права&qуот;.

„Не постоји служба у суду која припрема особу за цео поступак, ретрауматизацију, која објашњава и помаже оштећеној страни да сазна права.

„Разумски је очекивати да када се чита пресуда, нама, трауматизованим, очајним људима, буде понуђена бар вода&qуот;, говори о дану када је крајем децембра 2024. прочитана пресуда.

• Годину дана од трагедија у Београду: Ни загрљаја, ни одговорности, ни промена у друштву
• 366 дана празнине у Дубони и Малом Орашју

Које су казне досуђене?

Отац дечака, Владимир Кецмановић, ухапшен 3. маја 2023, осуђен је на 14 година затвора и шест месеци, за кривична дела занемаривање детета и тешко дело против опште сигурности.

Мајка Миљана Кецмановић, која је на слободи, осуђена је на казну од три године затвора због занемаривања детета и за недозвољено држање муниције.

Овај поступак је „вођен под великим притиском&qуот;, јер је „држава хтела да покаже да нема никакве грешке и одговорности у организовању школске наставе и да злочин нема везе са друштвеним приликама&qуот;, каже адвокат Боривоје Боровић.

„Држави није стало да спречи насиље, оно се промовише и кроз медије и људе из политичког врха&qуот;, каже.

На годину и три месеца затвора осуђен је и Немања Маринковић, инструктор стрељане у којој је дечак учио да пуца.

Ратко Ивановић, власник стрељање, склопио је споразум о признању кривице.

Осуђен је на кућни притвор од пет месеци због давања лажног исказа, пошто је раније рекао да није видео дечака да вежба у стрељани.

• Злочин у 'Рибникару': Оцу дечака убице 14,5 година затвора, мајци три
• Урош Блажић осуђен на 20 година затвора за масакр у Дубони и Малом Орашју
• Шта је потребно да се заједница опорави после масовне пуцњаве - америчко искуство

'Систем јесте заказао'

Одмах после масовног злочина, представници власти више пута су поновили да „систем није заказао” и да „живот иде даље”

„Да живот иде даље је непобитна чињеница, али то не подразумева да се не застане и не процени на који начин треба да се брине о деци и одржи заједница&qуот;, каже Миљана Мартиновић.

У парничном поступку, који је вођен против родитеља дечака и основне школе, утврђено је да постоји одговорност бар једног дела тог система - образовне установе.

Тиме, међутим, није стављена тачка, каже адвокат Божовић.

„Не верујем да је овде завршена прича. Треба да се преиспита свачија одговорност.

„Не могу да се помирим са изјавом која је дата 3. маја да систем није заказао.

„Систем је дебело заказао”, каже.

Родитељи жртава претходних месеци су указивали да су потребне измене Кривичног закона, али и прописа о оружју и стрељанама.

„Треба да се на прави начин приступи и издавању дозвола за оружје и да се промени однос према оружју тако да се не промовише&qуот;, каже Миљана Мартиновић.

Али потребно је и да свако крене од себе.

„Треба да говоримо и о вршњачком насиљу, али тиме се проблем спушта на децу, која нису постала таква сама од себе.

„Треба да имамо много више огледала за нас одрасле.&qуот;

• Како систем подржава преживеле, годину дана од мајских трагедија у Србији
• Десет година од масовног убиства у Великој Иванчи: Како се мала средина носи са трагедијом
• Зашто су масовне убице готово увек мушкарци и на Балкану и у свету

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 05.03.2025)