Дом за мајке Сребренице: Утеха за незамислив бол

„Ово су Суад и Фуад. Они су мртви.

„Ово је Едхем, а ово Шукрија, они су живи”, почиње причу Шухра Малић, док прстима показује ко је ко на породичној фотографији направљеној непосредно пре крвавог рата у Босни и Херцеговини.

Преживела је два рата - у Другом светском није никога изгубила, а у босанском су јој убијена двојица синова и најмање 20 чланова породице.

Највише их је настрадало током геноцида у Сребреници када су јула 1995. припадници Војске Републике Српске убили више од 8.000 бошњачких мушкараца и дечака.

Три деценије касније, разговарамо у оближњим Поточарима, надомак Меморијалног центра и непрегледног мезарја, гробља где су сахрањени посмртни остаци убијених из Сребренице.

Шухра данас живи у Дому за мајке Сребренице, специјализованој установи за старе који су искусили незамисливи бол да годинама траже посмртне остатке деце, а потом и да их сахране.

Две фотографије

За скоро сваког од ближњих, 89-годишња Шухра зна како је настрадао и како је био мучен.

Штуро говори како су убијени њени синови.

„Један је био грађевински инжењер, у Србији студирао, други је био возач”, прича док у крилу држи две фотографије.

У десној руци је црно-бела фотографија Фуада, а у левој, Суада.

Последњих година је непокретна, па јој наш сниматељ помаже да дохвати други албум у којем жели још нешто да нам покаже.

„Ево видиш, то су наше куће. Били смо пре рата богати”, прекида накратко тишину и показује слике Поточара.

Покушавајући да ухватим нит њене судбине, питам колико дуго је тражила синове нестале 11. јула 1995.

„Више од 10 година, нема гробнице где нисам ишла.

„Ту у једној од тих књига пише да сам ноге и живот изгубила ходајући од гробнице до гробнице, тражећи синове”, прича док помера горњи део тела у потрази за књигом.

Посмртни остаци њених синова укопани су 2011.

Мислила је да су тада пронашли вечни смирај, али није било тако.

Породица је од ње крила да су Фуада сахранили без главе.

Сазнала је за то тек када је његова глава пронађена и укопана уз остатак тела.

„Тада ми је било теже, него када смо га први пут копали.

„Да умреш, и готово.”

• Сребреница, кад сви од ње окрену главу
• Научница из Србије одлучна да именује и последњу жртву масакра у Сребреници
• Сребреница: „Исто нема људи као и пре, исто нема посла“

На лицу јој се мало шта види осим необјашњиве снаге да говори и заокружи причу.

А то није лако.

„Имају из Бајрамовића две жене, немају никога. По три сина им убијена и мужеви, ја бар имам још два сина”, прича ми Шухра.

Прећутаним као да скромно поручује оно немерљиво – да њој није најтеже.

Фотографија њеног набораног лица затворених очију у тренутку једног од најмасовнијих колективних укопа у Поточарима фотографу Алмину Зрни донела је бројне награде, а њој неочекивану препознатљивост.

Од 2001. када је настала, фотографија је обавезан део поставке многих изложби.

Исте године, са покојним супругом Хасаном, Шухра је била и прва повратница у Поточаре, родно село у које се вратила после шест година избеглиштва.

„Данима смо спавали под верандом. Полиција нам није дала да уђемо у кућу.”

Туга је лакша кад се дели

Последњих 14 година је и удовица, што тугу чини дубљом, а бол неподношљивијом.

„Тешко је. Читам књиге да убијем време”, прича ми, уз опаску да никада није ишла у школу.

Када је пре неколико година пала мислећи да ће данима лежати јер нема никога у кући, наишао је поштар и подигао је.

Тада је схватила да је време да се пресели у дом за стара лица, удаљен свега неколико стотина метара од мезарја у Поточарима.

Дом „Хатиџа Мехмедовић” носи име оснивачице удружења „Мајке Сребренице”, преминуле 2018.

„Овде ми је много лакше”, прича Шухра.

Туга је сложена емоција, а туговање је изузетно тежак и исцрпљујући процес, објашњава Амела Мујчић, психолошкиња у дому.

Када остане потиснута и необрађеба, тело се суочава са негативним физиолошким и психолошким реакцијама.

„Када је особа сама са таквом емоцијом и у таквом емоционалном процесу, организам се бори са дубоком напетошћу која није подељена”, говори Мујчић за ББЦ.

Таква емоционална блокада може изазвати озбиљне физичке и менталне реакције попут стреса, несанице, губитка апетита, депресије и анксиозности.

Али када је „особа укључена и припадник је заједнице, са људима који су прошли кроз сличне судбине, долази до процеса који се назива емоционалним отпуштањем, кључним за физичко и психолошко здравље”, објашњава.

У дому су и Незир и Ајкуна Хусеиновић који су у геноциду изгубили три сина, Азиза, Есада и Мирсада.

Након рата, годинама су живели као избеглице у Холандији, а касније и као интерно расељени у разним деловима Босне.

Пре две године су се доселили у дом за који кажу да је „златан”.

„Разумеју нас”, говоре углас.

„Ништа нам не фали. Мере нам редовно температуру, притисак. Увек су уз нас”, прича Незир.

Живот у заједници с људима сличних судбину им је лакши од самачког.

„Безбели. Дружимо се, причамо”, каже Ајкуна.

Докторка га највише теши, каже Незир уз осмех, јер му је „забранила да умре.”

„Човек је тврђи од челика. Челик се савије, човек остане прав”, говори он.

Већину године овде се прича о времену и здрављу, покушавају да тему рата избегавају.

Али не могу увек, посебно у јулу, месецу који је у Сребреници посвећен обележавању годишњице геноцида.

„Причамо о другим стварима, а сами себе тешимо.

„Морамо се тешити да не бисмо полудели”, каже Незир.

Живот у заједници квалитетнији

Пре доласка у дом, многи корисници су живели у изолацији, удаљени од родних места, са тешким емоционалним и физичким траумама, кажу у овој установи која им пружа не само физичко склониште и сигурност, већ и емоционалну подршку.

„Та подршка је кључна за њихов опоравак.

„Када су људи идентичних судбина окупљени на једном месту и деле исти простор, долази до ослобађања од осећаја 'неприпадности' или 'странца' на другој територији&qуот;, каже психолошкиња Мујичић.

Дом је отворен 2022, заснован на идеји чланица Међународног форума солидарности ЕММАУС.

Док су у оквиру пројекта „Љубав за мајке Сребренице” свакодневно обилазиле старе по кућама, схватиле су да им треба непрестана подршка.

„Прва корисница била је Шухра Малић”, каже директор дома Армин Мајсторовић.

У дому има места за 118 корисника, а тренутно их је 40.

„Њих 12 је непокретно и потребно им је стално присуство и помоћ&qуот;, каже Мајсторовић.

Корисницама је најбитније дружење са другим мајкама и разговор, каже Мајсторовић.

„Све оне су прошле кроз геноцид 1995. године и деле сличне судбине.

„Због тога се међусобно разумеју и подржавају, што им много значи, јер имају некога ко разуме њихову бол и искуства кроз која су прошле.”

За многе од њих које су живеле саме, дом је прави избор, оцењује он.

„Често су долазиле у дом у веома лошем здравственом стању.

„Међутим, редовним терапијама и надзором здравље им се знатно побољшало.”

Цена боравка у дому се разликује од потреба корисница и њихових финансијских могућности.

За неке боравак плаћају центри за социјални рад или локалне заједнице, а до сада нико није враћен због недостатка новца.

Оснивач ЕММАУС, хуманитарна организација, финансиура боравак за око 80 одсто корисника, захваљујући донаторима, објашњава Мајсторовић.

Корисници дома гледају на директора као члана породице и кажу да се на њега не могу жалити.

„Тешко њему с нама, полудиће&qуот;, шали се Незир.

На одласку, поздрављамо се са Шухром, док нам говори да ће овог 11. јула, као и сваке године, делити бомбоне за учеснике Марша мира.

Марш мира је традиционална симболична поворка која сваког јула иде обрнутим путем од оног куда су 1995. пролазиле сребреничке избеглице – од Тузле до Поточара.

„Дођите, ја сам овде најпознатија. Новинари увек прво мени дођу&qуот;, каже уз сетан осмех док полако пакује албуме пуне болних успомена.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на ббцнасрпском@ббц.цо.ук

(ББЦ Невс, 07.11.2025)