Da prikočimo!

Jedna sekunda. Toliko treba da život pun planova ili rečenica koje su ostale nedovršene nestane u škripi kočnica i lomljavi metala. Jedna sekunda, to je sve što deli normalno popodne od večeri u kojoj neko neće doći kući. Poslednjih dana Srbija broji te sekunde kao da gleda u crne kazaljke na časovniku. Na svakoj je neko ime, nečije dete, brat, sestra, drug iz razreda, kolega s posla. I svaki put, ista scena. Sivi asfalt, tragovi ulja i krvi, žuta traka, uplakana