Noćne misli: razgovori sa sobom

U toj tišini, ja više ne razlikujem šum u glavi od šuma krvi u venama. Sve postane jedno — prošlost, sadašnjost, i ono što neće doći. Ležim i slušam kako soba diše. Zidovi su mi saputnici, senke su mi svedoci. Svetlo sa ulice ponekad uđe kroz prozor i ostavi trag po mom licu, kao da hoće da proveri jesam li još živ. Jesam. Ali ne znam zašto. Noć me uvek zatekne nespremnog. Kao da me zove na razgovor koji nikad nisam želeo. Ona sedi pored mene, nevidljiva, i